Kada se govori o udaljenim krajevima Severne Amerike, obično se misli na prazna prostranstva, hladnoću i tišinu.
Ali poslednjih godina ta tišina je sve više privlačila pažnju analitičara, naročito nakon što se pokazalo da jedan od najvažnijih delova teritorije SAD polako postaje zona u kojoj se oseća pritisak spolja.
Upravo o tome piše indijski novinar Prakaš Nanda u analizi za EurAsian Times, ukazujući da se stanje oko Aljaske menja brže nego što je većini u Vašingtonu prijatno da prizna.
Aljaska ima nezgodnu geografiju, povezuje Berinški moreuz, spaja Severnu Ameriku sa Azijom, a ujedno nadgleda Severni morski put koji dobija na globalnom značaju iz godine u godinu.
U tom prostoru nalaze se ključni elementi američkog sistema ranog upozoravanja – najveći deo kopnenih presretača i radarskih stanica koje decenijama predstavljaju glavni štit u slučaju iznenadne situacije. Međutim, tu se javlja onaj trenutak kada se slika menja usred rečenice: Sve to izgleda moćno na papiru, ali u praksi stvari stoje prilično napeto.
Nanda ukazuje da senzori i nadzorni sistemi, projektovani još u vreme hladnoratovskog praćenja sovjetskih bombardera, više ne odgovaraju zahtevima savremenog doba.
General Glen Van Herk, jedan od najupoznatijih ljudi sa stanjem na severu kontinenta, otvoreno je rekao da potencijalni protivnici danas raspolažu mogućnostima na velikim udaljenostima koje prevazilaze domet američkih radara. Drugim rečima, ključni deo štita stoji na temeljima starijim nego što bi iko voleo.
A dok se u Vašingtonu raspravlja o modernizaciji, na drugoj strani Arktika odvijaju se vidljive promene. Rusija poslednjih godina ubrzano jača svoje pozicije na severu – modernizuje baze, uvodi savremene sisteme protivvazdušne odbrane i raspoređuje sredstva koja mogu da dohvate udaljene ciljeve.
U isto vreme, patrole ruskih aviona u vodama blizu Aljaske postale su redovna pojava, ponekad koordinisane i sa letelicama Kine.
Jedan događaj posebno je odjeknuo: Prošle godine dva ruska strateška aviona Tu-95 i dva kineska H-6 poletela su sa istog aerodroma u Rusiji i zajedno se približila Aljasci, prvi put u tom sastavu. Nanda smatra da taj let predstavlja jasan signal o tesnoj koordinaciji Moskve i Pekinga na tom prostoru, što Vašington ne može da ignoriše.
Situaciju dodatno komplikuje činjenica da su odnosi SAD i Kanade, ključnog partnera u severnim bezbednosnim aranžmanima, u zategnutom periodu. Stari radarski sistemi, napetost u saradnji i sve aktivnije prisustvo Rusije i Kine stvaraju kombinaciju koja Aljasku postavlja kao slabu kariku šireg sistema, kako to Nanda naziva – novi prostor strateške ranjivosti.
I dok se u centru američke politike sve više govori o potrebi modernizacije i prilagođavanja novoj realnosti, čini se da je ova priča tek otvorena. Sever se menja, a sa njim i odnosi sila, pa ostaje pitanje: Da li će Aljaska ostati oslonac američke bezbednosti ili će postati test koliko brzo Vašington može da reaguje u vremenu kada se pravila igre menjaju gotovo neprimetno, ali neumoljivo?
Ahilova peta o kojoj niko ne sme da govori
U senci Arktika postoji još jedan faktor o kojem se sve češće govori u analitičkim krugovima, a tiče se same geografije — ona Rusiji daje mogućnost da svoj severoistočni deo postavi kao polaznu tačku za sisteme dugog dometa.
Kada se na mapi pogleda rastojanje između najistočnijeg dela Rusije i američke teritorije, naročito Aljaske, postaje jasno da je razlika svega nekoliko desetina kilometara, dok je prva velika američka država, Vašington, udaljena svega nekoliko hiljada kilometara vazdušnom linijom. To je prostor koji se premošćuje brže nego što većina ljudi pretpostavlja.
U tom kontekstu, analitičari pominju da savremeni sistemi dugog dometa, posebno oni iz najnovije generacije, menjaju percepciju udaljenosti. Primer za to je „Orešnik“, hipersonični projektil čiji se domet kreće oko 5.500 kilometara. Ta udaljenost obuhvata veliki deo teritorije SAD iz zone Arktika, što geografski čini severnu rutu daleko dinamičnijom nego ranije.
Ujedno, postoje i sistemi projektovani za ekstremne udaljenosti, poput modela sa nuklearnim pogonom „Burevestnik“, čiji je deklarisani domet praktično neograničen zbog specifičnog pogona.
Takav tip tehnologije u potpunosti briše tradicionalna ograničenja geografije i višestruko povećava mogućnosti za interkontinentalne rute. Pored toga, u arsenalu se nalaze i projektili tipa „Jars“, čiji se domet procenjuje na oko 18.000 kilometara, što premašuje prečnik planete na pojedinim putanjama i jasno pokazuje da se radi o sredstvima koja mogu delovati iz bilo kog dela teritorije Rusije ka praktično bilo kojoj tački na Zemlji.
Kada se sve to uklopi sa činjenicom da se ruska istočna obala nalazi tik preko puta Aljaske, dobija se slika mnogo šire od standardne geopolitičke mape: teritorije koje su naizgled udaljene zapravo funkcionišu kao susedi na globalnoj geografskoj tabli.
Upravo zato se u strateškim analizama sve češće naglašava da udaljenost više nije zaštitni faktor kakav je nekada bio, već promenljiva kategorija koja zavisi pre svega od tehnološkog nivoa, a tek potom od geografije.
Webtribune.rs
