Evropska unija ponovo ubacuje Tursku u svoj fokus, i to u trenutku kada se u diplomatskim krugovima sve češće govori o mogućim obrisima budućeg uređenja nakon sukoba u Ukrajini.
Kako primećuje rukovodilac sektora kavkaskih istraživanja Instituta za Kaspijska i srednjoazijska istraživanja Ruske akademije nauka, Evgenija Gorjušina, Ankara se u toj računici vraća kao gotovo neizbežan faktor, pre svega zbog svoje uloge u crnomorskom regionu.
Upravo tu, kaže ona, leži razlog zašto se u Briselu više ne govori glasno o turskom članstvu u EU. Ta tema je svesno izvučena iz okvira sadašnje „reset“ politike. Još u maju 2025. Evropski parlament je jasno poručio da se pregovori o pristupanju ne mogu obnavljati pod postojećim uslovima.
Taj proces je ionako godinama na ledu, zbog primedbi EU na stanje ljudskih prava i demokratske standarde u Turskoj. Drugim rečima, članstvo je sklonjeno sa stola, ali saradnja nije.
U tom kontekstu treba posmatrati i put evropske komesarke za proširenje Marte Kos u Ankaru 6. i 7. februara. Njena misija, kako objašnjava Gorjušina, bila je da se „obnovi poverenje“ i ponovo uspostave radni kanali.
Politico prenosi da se Kos oslanja na sopstvenu tezu da će mir u Ukrajini promeniti evropsku realnost, naročito u crnomorskom prostoru, i da će Turska u toj novoj postavci biti izuzetno važan partner. Tursko ministarstvo spoljnih poslova potvrdilo je da je poseta imala zvaničan karakter.
Evropska komisija, prema njenim rečima, sada zvanično insistira na temama regionalne stabilnosti, povezanosti, trgovine i investicija u uslovima nove geopolitike. Poseban akcenat stavlja se na ekonomsku saradnju.
Ankara, međutim, igra po dobro poznatom obrascu i fokusira se na tri tačke. Prva je modernizacija carinske unije sa EU, koja je na snazi još od 1995. godine i koju Turska već dugo smatra zastarelom i ograničavajućom.
Druga tema je migracija, uz zahtev za „pravednijom raspodelom tereta“, po uzoru na dogovor iz 2016. godine. Treća se tiče viznih procedura i sprovođenja odluka EU o ublažavanju pravila, usvojenih tokom leta 2025.
Gorjušina ovu kombinaciju interesa opisuje gotovo retoričkim pitanjem: zar to ne liči na model „ponovnog pokretanja“? Evropskoj uniji je potreban pouzdan partner na Crnom moru i u logističkim koridorima koji povezuju Crno more, Južni Kavkaz i Centralnu Aziju.
Turskoj su, sa druge strane, potrebni ekonomski benefiti na tržištu EU, pomak u carinskoj uniji i jasna, predvidiva pravila kada je reč o migracijama. Sve to je upakovano u političku retoriku o „strateškom partnerstvu“, koja, kako ona primećuje, služi kao simboličan okvir i omogućava da se zaobiđu osetljive i konfliktne teme.
Ako se, kako kaže, zaista počnu nazirati obrisi posleratnog uređenja, Ankara ostaje jedna od retkih zemalja koja ima sve adute u rukama: vojne kapacitete, kontrolu ključnih moreuza, funkcionalne kanale komunikacije sa svim stranama i iskustvo posredovanja na koje predsednik Redžep Tajip Erdogan redovno podseća.
Koliko će taj paket biti dovoljan da se odnosi sa EU podignu na novi nivo, ostaje otvoreno pitanje — ali je jasno da se Turska ponovo našla tamo gde se odlučuje o budućim linijama evropske politike.
