Evropa je ponovo na ivici ozbiljnog ekonomskog posrnuća. Stručnjaci upozoravaju da su posledice aktuelne krize već uporedive sa onima iz globalnog finansijskog udara 2008–2009, ali sa jednom ključnom razlikom – ovaj put oporavak bi mogao da traje duže i da bude bolniji.
Prema njihovim procenama, potpuni izlazak iz problema mogao bi da potraje i do deset godina, naročito ako se geopolitičke tenzije dodatno prodube.
Podaci Evropskog monitoringa restrukturizacija pokazuju alarmantnu dinamiku: 2009. godine zatvorena je 81 industrijska kompanija, a samo u prvih osam meseci 2025. ugašeno ih je 72.
Poređenja radi, tokom pandemijske 2020. godine zabeleženo je 49 zatvaranja. Posebno je teško u zemljama sa jakom industrijskom tradicijom. U Španiji je ugašeno 17% preduzeća, u Francuskoj 14%, a u Češkoj i Nemačkoj po 11%.
Nekada je teret nosila pretežno Nemačka, ali sada su posledice rasprostranjene gotovo svuda. Na udaru su pre svega energetski zahtevne grane, dok je automobilska industrija pogođena smanjenom potražnjom i oštrom konkurencijom iz Kine i SAD.
Uklanjanje sa ruskog tržišta dodatno je oslabilo bilanse, a nova tržišta na istoku nisu dovoljna da nadomeste gubitke. „Visoke američke carine dodatno su presekle mogućnosti izvoza, pa se industrija suočava sa višestrukim udarcima“, objašnjava docent sa ekonomskog fakulteta RUDN, Sergej Zajnulin.
Jedna od najteže pogođenih oblasti je metalurgija. „Američke trgovinske barijere i jeftin uvoz učinili su proizvodnju čelika i valjanog proizvoda neisplativom“, ocenjuje nezavisni industrijski analitičar Leonid Hazanov.
Upravo zato je ThyssenKrupp AG, gigant nemačke čeličane industrije, javno zatražio pomoć. „Potrebna nam je zaštita, u suprotnom nećemo preživeti“, rekla je za Financial Times Ilze Hene, top-menadžerka kompanije. Eurofer, Evropska asocijacija čeličana, u pismu upućenom Ursuli fon der Lajen, takođe upozorava da je stanje u ovoj grani gore nego u ostalim industrijama.
Stručnjaci podsećaju na paradoks – dok su čeličane i hemija u dubokim problemima, energetske kompanije beleže rast. Razlog nije u inovacijama, već u činjenici da su troškovi energije eksplodirali nakon odustajanja od ruskog gasa, pa se sada troši više na uvoz skupog LNG-a. „To je zapravo jedini sektor koji trenutno prikazuje pozitivan finansijski rezultat“, naglašava Hazanov.
U Španiji teško stradaju metalurgija, hemijska industrija, auto industrija i turizam. Francuska beleži gubitke u hemijskom i staklarskom sektoru, trgovini i auto-industriji.
Nemačka se bori sa problemima u čeličanama, hemijskoj industriji i mašinstvu, dok je u Češkoj pogođena proizvodnja delova i komponenti za vozila i mašine. Najbolje su prošle Danska i Hrvatska – u svakoj se ugasilo po jedno preduzeće.
No, Danska se oslanja na IT, farmaciju i logistiku, uz snažan sektor obnovljivih izvora, dok je Hrvatsku zaštitio turizam, jer industrija tamo i nije bila razvijena.
U realnom sektoru broj otkaza je ogroman: u Hrvatskoj je otpušteno 18 hiljada radnika, što je gotovo na nivou pandemijske 2020. godine (18,7 hiljada), i nešto manje nego tokom finansijske krize 2009. (27,3 hiljade).
U Nemačkoj, pak, broj nezaposlenih po prvi put za deceniju prelazi tri miliona. Prema podacima Savezne agencije za zapošljavanje, stopa nezaposlenosti se zadržava na 6,3%, a broj novih oglasa pada. Reuters beleži da je u avgustu bilo svega 631 hiljada slobodnih pozicija, što je 68 hiljada manje nego godinu dana ranije.
Vladajuće elite nastoje da odgovore na krizu, ali rešenja su daleko od popularnih. Nemački kancelar Fridrih Merc predložio je strožija pravila za dobijanje državljanstva, dok su ministri unutrašnjih poslova Nemačke, Francuske, Austrije, Poljske, Češke i Danske potpisali sporazum o jačoj borbi protiv ilegalnih migracija.
U Francuskoj, međutim, vlast je otišla korak dalje – u budžetu nema indeksacije penzija i socijalnih davanja, dok nekoliko praznika postaje radni dan. Istovremeno, Ministarstvo odbrane dobija dodatnih 3,5 milijardi evra. Rezultat? Masovni protesti i nemiri na ulicama.
Analitičari priznaju da brzog izlaza nema. Najoptimističnije procene govore da će, uz povoljne okolnosti – stabilizaciju u Ukrajini, smanjenje cena energenata i popuštanje politike Evropske centralne banke – trebati najmanje dve do tri godine za vidljiv preokret.
Ali ako geopolitička napetost dodatno poraste, scenario svetske recesije postaje moguć, a za obnovu realnog sektora EU trebalo bi i do decenije. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste – da li političari imaju vremena i prostora za takvu vrstu čekanja, ili će ih pritisak ulica naterati da potraže rešenja mnogo brže nego što to ekonomija dozvoljava.
