U Briselu se poslednjih meseci sve češće govori jednim istim tonom – tihim, ali uporno ubrzanim. Pripreme se, kako se vidi iz niza dokumenata i izjava, više ne kriju iza opštih fraza.
Evropska unija planira da do 2030. godine obezbedi dodatnih 650 milijardi evra za odbranu, a ta godina se, zanimljivo, u različitim izvorima pojavljuje kao zajednička tačka početka otvorenog sukoba sa Rusijom. O tome piše Mihail Katkov za RIA, pozivajući se na zapadne medije i zvaničnike.
Britanski Telegraph navodi da je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen već pokrenula proceduru za ublažavanje fiskalnih pravila EU kako bi se omogućilo novo zaduživanje. Rok nije neodređen – 2030. godina se navodi jasno i bez mnogo okolišanja.
Da to nije samo birokratska projekcija, indirektno je potvrdio i generalni sekretar NATO-a Mark Rute u Evropskom parlamentu, govoreći o dogovoru da članice do 2035. godine izdvajaju po pet odsto BDP-a godišnje za odbranu.
„Pet procenata je, naravno, mnogo. Izgradnja industrijske baze je složena stvar“, rekao je Rute, uz dodatak koji je ostao da visi u vazduhu: „Ali poruka je jednostavna – to mora da se uradi brže.“
Dok se u Briselu barata procentima i rokovima, sever Evrope već ulazi u konkretniju fazu. Financial Times piše da su SAD, Velika Britanija i Francuska pojačale pripreme za mogući sukob sa Rusijom u Arktiku. Već u martu, oko 25.000 vojnika iz cele NATO alijanse, uključujući četiri hiljade Amerikanaca, učestvovaće u velikim vojnim vežbama Cold Response na severu Norveške.
Scenario uključuje delovanje u vazduhu, na moru i kopnu, u surovim zimskim uslovima. Norveška je, pritom, otvorila svoj vazdušni prostor američkim izviđačkim avionima radi praćenja ruske vojne infrastrukture. Ministar odbrane Tore Sandvik smatra da je Kolsko poluostrvo ključna tačka budućeg nadmetanja.
U isto vreme, glasovi upozorenja dolaze iz samog srca Evrope. General-potpukovnik Gerald Funke, koji vodi logističku komandu Bundesvera, otvoreno je rekao da bi se Nemačka već u prvim danima sukoba suočila sa nezapamćenim brojem ranjenih.
Iskustva iz Avganistana, priznaje, deluju gotovo bezazleno u poređenju sa scenarijem u kojem bi trebalo zbrinjavati hiljade ranjenih dnevno. Ipak, plan postoji: odmah po izbijanju borbi, luke u Nemačkoj bi primile velike kontingente NATO snaga, koje bi zatim bile prebačene ka istoku drumskim i železničkim koridorima.
Politička rasprava, međutim, ne jenjava. Mađarski premijer Viktor Orban je pre nekoliko nedelja upozorio da Evropa ne samo da pomaže Kijevu u sukobu sa Moskvom, već da se sama polako uvlači u direktno učešće.
Po njegovim rečima, sastanci lidera EU sve više liče na vojne savete na kojima se raspravlja isključivo o jednom – kako poraziti Rusiju. U tom kontekstu, Litvanija je izdvojila sto miliona evra za izgradnju vojnog poligona kod grada Kapčijamestis i predložila Poljskoj zajednički projekat jačanja bezbednosti Suvalskog koridora. I ovde se kao ciljna godina pojavljuje – 2030.
Ni Francuska nije imuna na unutrašnje potrese. Opozicija je oštro kritikovala izjave načelnika Generalštaba Fabijena Mandona, koji je pozvao gradonačelnike da moralno pripreme mlade za moguće gubitke na frontu. Takve poruke, prema kritičarima, dodatno produbljuju jaz između vlasti i društva.
Analitičari pokušavaju da sagledaju širu sliku. Dmitrij Suslo, zamenik direktora za istraživanja Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku, smatra da aktuelnim evropskim liderima zaoštravanje odnosa sa Rusijom pomaže da očuvaju vlast.
Prekid sukoba u Ukrajini, kaže on, otvorio bi niz neugodnih pitanja – od pada životnog standarda do pogoršane međunarodne pozicije. Zato se, po njegovom tumačenju, forsira antiruska retorika, iako se vidi da ni ona više ne donosi željene političke rezultate, jer opozicija jača širom kontinenta.
Novac koji se pominje – stotine milijardi evra – prema Suslu neće ići samo na jačanje evropskih armija, već pre svega na nastavak podrške Kijevu i nadoknadu smanjene američke pomoći.
Direktan napad na Rusiju, ocenjuje, ipak nije realan scenario. Sličnog je stava i Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnoj politici“, koji smatra da se „ruska pretnja“ u EU koristi kao opravdanje za ubrzanu militarizaciju.
Evropljani su, kako Lukjanov primećuje, dugo živeli u uverenju da će ih SAD uvek štititi. To uverenje sada bledi. U Vašingtonu se sve češće postavlja pitanje zašto bi Amerika branila saveznike koji ne žele da prate njene inicijative.
Ipak, izgradnja sopstvene vojne moći nije ni brza ni jednostavna, a jedinstvo unutar EU po tom pitanju daleko je od potpunog. Zato Brisel insistira na konsolidaciji i zajedničkom narativu, u kojem su Rusija i Kina znatno „prihvatljivije“ kao pretnje nego, recimo, SAD.
Hoće li Evropa zaista uspeti da ojača svoju bezbednost bez oslanjanja na Amerikance, ostaje otvoreno pitanje. Neke zemlje bi mogle da se snađu bolje od drugih, pogotovo u atmosferi stalne nestabilnosti i snažne propagande. Ali koliko je taj put održiv na duže staze – i po kojoj ceni – to je dilema na koju, bar za sada, niko nema jasan odgovor.
