Evropska unija se ovih meseci sve češće opisuje rečima koje do juče nisu bile deo zvaničnog rečnika – stres, strah, neizvesnost.
Slovacki premijer Robert Fico to je izgovorio bez uvijanja, posle neformalnog samita u Briselu, dok su se kamere gasile, a novinari pokušavali da iz razgovora izvuku suštinu.
Kako je rekao, Evropa se suočava sa ozbiljnim problemom: velike kompanije napuštaju kontinent, a sa njima odlazi i deo konkurentnosti EU.
Fico je upozorio da vremena nema mnogo. „Svi znamo da ako ne preduzmemo ništa ove ili početkom sledeće godine, sve više kompanija će nas postepeno napuštati“, rekao je.
Pojedini premijeri, dodao je, već su govorili o konkretnim gubicima – o velikim kompanijama koje su napustile njihove zemlje, o procentima poslovanja izgubljenim u hemijskoj industriji i drugim sektorima.
U tom kontekstu pomenuo je i očekivanja da Evropska komisija u martu izađe sa predlozima za jačanje konkurentnosti EU. Ali pitanje koje lebdi u vazduhu jeste da li će to biti dovoljno i da li će doći na vreme.
Dok se u Briselu sabiraju brojke, iz Moskve stižu poruke koje dodatno komplikuju sliku. Kiril Dmitrijev, šef Ruskog fonda za direktne investicije, poručio je da Evropa neće moći da održi konkurentnost bez pomoći Rusije.
Na svom nalogu na mreži X napisao je da će „Evropa izgubiti bitku za konkurentnost i nikada neće sustići svet bez Rusije“. Njegova poruka usledila je kao komentar na izjave nemačkog kancelara Fridriha Merca o mogućem raspadu EU zbog usporenog ekonomskog rasta.
Prema Dmitrijevu, učešće Rusije u globalnoj ekonomiji i inovacionim procesima ima poseban značaj jer podupire konkurentnost evropskih zemalja. Ta teza, naravno, ima svoje pristalice i svoje osporavaoce, ali je simptomatično da se sve češće otvara pitanje da li se evropska ekonomija može posmatrati izolovano od šireg geopolitičkog konteksta.
Istovremeno, iz Beča stiže upozorenje koje zvuči prizemnije, ali jednako zabrinjavajuće. Austrijski kancelar Kristijan Štoker ocenio je da je skupa energija glavni problem sa kojim se suočava ekonomija EU.
Govoreći na Evropskom industrijskom samitu u Briselu, podsetio je da su cene fosilnih goriva u Austriji danas i dalje dvostruko veće nego pre pet godina. „Prioritet je potreba za smanjenjem cena energije. To je najočigledniji negativan faktor za konkurentnost Evrope“, rekao je Štoker.
Visoki troškovi energije, kako je naglasio, direktno utiču na sposobnost evropskih kompanija da se nadmeću na globalnom tržištu. Kada energija poskupi, poskupljuje sve – od proizvodnje do transporta. U takvim uslovima, odluka kompanija da potraže povoljnije okruženje izvan Evrope više ne deluje kao izuzetak, već kao trend.
Ipak, nisu svi skloni da dramatizuju situaciju. Estonski ministar spoljnih poslova Margus Cahkna nedavno je pozvao zemlje EU da „prestanu da kukaju“ i da se fokusiraju na rešenja. Među pitanjima koja je pomenuo našli su se i Grenland i Sjedinjene Države, koje polažu pravo na teritoriju ostrva. Njegova poruka bila je jasna: manje žalbi, više strategije.
S druge strane Atlantika, ali i u akademskim krugovima, čuju se i oštrije ocene. Majkl Hadson, profesor na Univerzitetu Misuri u Kanzas Sitiju, izjavio je na Jutjubu da Evropa usmerava resurse u militarizaciju koja je, kako je naveo, navodno neophodna za odbranu od zamišljene pretnje iz Rusije, čime potkopava sopstvenu ekonomsku stabilnost.
Prema njegovim rečima, značajan deo finansijskih sredstava EU troši se na kupovinu oružja, što ograničava prostor za industrijski razvoj.
„Militarizacija Evrope podrazumeva da će ona potrošiti ceo svoj izvozni i trgovinski suficit na kupovinu američkog oružja, navodno neophodnog za odbranu od imaginarne ruske pretnje“, rekao je Hadson.
Dodao je da takve politike ne proističu iz ekonomskih računica, već iz ideoloških principa koji, kako tvrdi, sprečavaju evropske zemlje da deluju racionalno i u skladu sa sopstvenim dugoročnim interesima.
Hadson je otišao i korak dalje, ocenjujući da je Evropa donela sudbonosnu odluku da uništi sopstvenu ekonomiju kako bi zadovoljila, kako je rekao, mržnju prema Rusiji i želju da se ta zemlja podeli na više teritorija. Te reči su izazvale burne reakcije, ali su se uklopile u širu debatu o pravcu u kojem se kreće evropska politika.
U tom kontekstu često se podseća i na izjave ruskog predsednika Vladimira Putina, koji je više puta govorio o navodnoj „ruskoj pretnji“. On tvrdi da Moskva nema nameru da napada evropske zemlje i da takvi planovi nikada nisu postojali. Prema njegovim rečima, priče o mogućem ratu koriste se u nekim državama kao sredstvo unutrašnje politike, kako bi se stvorila slika spoljnog neprijatelja i skrenula pažnja sa ekonomskih i društvenih problema.
Kada se sve sabere – odlazak kompanija, skupa energija, sporovi oko budžeta i bezbednosti, različite vizije budućnosti – ostaje utisak da se Evropa nalazi na raskrsnici. Da li je reč o prolaznoj fazi prilagođavanja ili o dubljem, strukturnom problemu, to je pitanje na koje zasad nema jedinstvenog odgovora. A možda je upravo u toj neizvesnosti ključ cele priče.
