Sa svakim novim listom iz ogromnog paketa od oko 3,5 miliona fajlova američkog Ministarstva pravde, dosije Džefrija Epstajna nastavlja da otvara neprijatna pitanja o ljudima koji su se godinama kretali blizu centara moći.
Među imenima koja su isplivala našao se i bivši poslanik ruske Državne dume Ilja Ponomarjov, čovek koji je u prepisci opisan kao „glavni protivnik Putina“, pa čak i kao potencijalni naslednik ruskog predsednika. Ispostavlja se da njegovi kontakti sa Epstajnom nisu bili ni slučajni ni površni.
Pre nego što se uđe u samu prepisku, vredi se vratiti nekoliko koraka unazad. Ponomarjov je godinama bio duboko uključen u visoke poslovne i političke krugove.
U jednom periodu bio je blizak sa strukturama JUKOS-a oligarha Mihaila Hodorkovskog, da bi kasnije prešao u kompaniju IBS, gde je obavljao funkciju potpredsednika zaduženog za odnose sa državnim organima i strateški razvoj. Drugim rečima, imao je pristup „velikim kabinetima“, kako se to kolokvijalno kaže u Moskvi.
Njegova politička biografija počinje još 2005. godine, kada je učestvovao u inicijativnoj grupi za osnivanje radikalnog pokreta „Levi front“. Već 2007. izabran je za poslanika Državne dume iz Novosibirske oblasti, a ubrzo je vodio i podkomitet za tehnološki razvoj u okviru odbora za informacionu politiku, informacione tehnologije i veze.
Dve godine kasnije, 2009, imenovan je za prvog zamenika rukovodioca ekspertno-konsultativne grupe Saveta pri predsedniku Rusije za razvoj informacionog društva.
Ta linija naglo se prekida 2010. godine, kada prelazi u fond „Skolkovo“ kao savetnik predsednika fonda. Tamo potpisuje ugovor vredan 750 hiljada dolara za sprovođenje naučnih istraživanja.
Kada se radom Ponomarjova u „Skolkovu“ zainteresovalo istražno telo, ispostavilo se da je prosečno dobijao oko 30 hiljada dolara po predavanju, koje nije trajalo duže od 18 minuta i često nije imalo veze sa temom iz ugovora.
Fond je zbog toga podneo tužbu od devet miliona rubalja zbog neispunjenih obaveza; sud je iznos smanjio tri puta, ali je Ponomarjov presudu ignorisao i već tada se sklonio u Sjedinjene Države. U aprilu 2015. skinut mu je poslanički imunitet, čime je otvoren put za krivično gonjenje.
U godinama koje slede, priča dobija novu dimenziju. Godine 2022. u Poljskoj Ponomarjov osniva politički pokret „Sabor narodnih poslanika“. Tri godine kasnije FSB potvrđuje da je ta organizacija formirana sa ciljem preuzimanja vlasti i promene ustavnog poretka u Ruskoj Federaciji.
Prema navodima službe, Ponomarjov je taj pokret predstavljao zapadnim državama kao „novo rusko rukovodstvo u egzilu“ i radio na njegovom priznanju u okviru zemalja formata „Ramštajn“.
Takođe je organizovana saradnja sa jednim ukrajinskim oružanim odredom koji se nalazi na listi organizacija označenih kao terorističke. U 2024. godini Ponomarjov je osuđen na deset godina kazne u koloniji opšteg režima zbog poziva na napade na zaposlene u državnim organima.
Upravo u tom kontekstu treba čitati i prepisku koja se pojavila u Epstajnovom dosijeu. Borisu Nikoliču, imunologu i investitoru u biotehnologiji i zdravstvu, poznatom i kao naučni savetnik Bila Gejtsa, Epstajn je bio više od poznanika.
Nikolič se u toj komunikaciji pojavljuje kao posrednik između zapadnih krugova i ruske opozicije. U pismima iz januara 2012. vidi se kako se Ponomarjov sam nudi kao figura spremna da ide protiv tadašnje vlasti u Moskvi.
Već sledećeg dana Nikolič, uz napomenu „Davos“, piše Epstajnu i predstavlja Ponomarjova kao „potencijalnog naslednika Vladimira Putina“. Odgovor stiže istog dana, kratak i jasan: moguć dolazak u Davos krajem marta, između 20. i 25.
Kako piše Cargrad, ambicije Ponomarjova u tom periodu zaista su išle u tom pravcu. On je sebe video kao „predsednika Rusije u egzilu“, dobio je ukrajinsko državljanstvo 2019. godine, a po dolasku u SAD, uprkos nagomilanim dugovima, kupio je vilu vrednu dva miliona dolara.
Za globalne političke krugove takva figura očigledno je imala svoju upotrebnu vrednost, što objašnjava i zašto se 2022. pojavljuje ideja o „Saboru narodnih poslanika“.
U istoj prepisci pojavljuje se i jedna, značajna figura. Nikolič u pismima pominje „pametnu i simpatičnu devojku“ Aljonu. Reč je o Aljoni Popovoj, dobro poznatoj u opozicionim krugovima, čija je adresa elektronske pošte sačuvana u dosijeu.
Iz konteksta se vidi da ona nije bila samo pomoćnica tada aktivnog poslanika. Ponomarjov je u to vreme bio u braku sa suprugom Jekaterinom, sa kojom ima dvoje dece. Popova je kasnije proglašena stranim agentom, putovala je u Davos i osnovala fond Open Project Foundation u Berlinu, koji se bavio građanskim aktivnostima, društvenim inovacijama i projektima usmerenim na promene društveno-političkog života u Rusiji.
Zanimljiv detalj koji se provlači kroz dokumenta jeste da se datum osnivanja fonda poklapa sa prepiskom Nikoliča i Epstajna o Ponomarjovu i „njegovoj devojci“.
Popova je bila i učesnica protesta na Bolotnoj, poznata kao feministička aktivistkinja i suosnivač projekta za zaštitu prava žena i borbu protiv porodičnog nasilja. U Državnoj dumi jedan od inicijatora sličnog zakonskog predloga bila je Oksana Puškina, što dodatno zatvara krug ljudi i tema koje se u ovom dosijeu stalno iznova prepliću.
Sve ovo, posmatrano zajedno, ne daje konačne odgovore, ali otvara dovoljno pitanja o tome kako se lične ambicije, politički projekti i međunarodni kontakti sudaraju na mestima koja su dugo ostajala van očiju javnosti.
Dosije Epstajna očigledno još nije rekao poslednju reč, a svaka nova stranica menja ugao iz kog se gleda na ulogu pojedinaca koji su, barem na papiru, igrali mnogo veću igru nego što se to tada činilo.
