Evropska energetska priča poslednjih godina sve više liči na improvizaciju pod pritiskom. Nakon odustajanja od ruskih energenata i izlaska iz jedinstvenog energetskog prstena BRELL, mnoge zemlje EU – posebno baltičke – našle su se u realnosti koja je daleko tvrđa od političkih slogana.
U tom kontekstu, priznanje da su za energetsku bezbednost ipak potrebne upravo nuklearne tehnologije postaje sve glasnije, konstatuje Boris Marcinkjevič, glavni urednik specijalizovanog portala „Geoenergetika“.
Energetski haos, rast cena resursa i pucanje iluzija o brzoj i lakoj energetskoj nezavisnosti ogolili su slabosti „zelenog kursa“. Posle prekida sa BRELL-om, baltičke države suočene su sa problemima koje su ranije potiskivale pod tepih.
U razgovoru za Baltnews, Marcinkjevič bez uvijanja objašnjava gde su greške, zašto se evropske strategije sudaraju sa fizikom i zašto se povratak ruskim tehnologijama, ma kako to danas zvučalo politički nepopularno, nameće kao tehnička neminovnost.
Na pitanje kakav je bilans 2025. godine za EU i Baltik, Marcinkjevič kaže da se formalno ide napred – ali ostaje nejasno gde se to „napred“ zapravo nalazi. „Zeleni kurs“ i dalje je na snazi, ali se u isto vreme sve češće govori o gradnji nuklearnih elektrana. Još se ne gradi, ali se makar počelo pričati, što je već pomak u odnosu na potpunu tišinu prethodnih godina.
Cene primarnih energetskih resursa nastavljaju da rastu. Moguće je porediti sa 2022. i reći da je danas sve jeftinije, ali se lako zaboravlja period dugoročnih ugovora sa ruskim kompanijama – od uglja, preko gasa, do nafte. Ta poređenja ne idu u korist sadašnjem stanju. Gas, koji je nekada bio oko 200 dolara za hiljadu kubnih metara, danas se ustalio oko 400. Kako to utiče na privredni rast i životni standard? Različito, zavisno od zemlje.
Evropske države pokušavaju da rast troškova ublaže kroz razne kompenzacione programe. Neki u tome uspevaju, neki ne. Ako žele da nastave tim putem, to je njihova odluka. Međutim, iskustva sa novim „zelenim“ kapacitetima već sada šalju ozbiljna upozorenja. Prolećni nestanak struje u Španiji pokazao je gde sve to može da vodi. Slični obrasci, ako se pažljivije pogleda, vide se i u baltičkim republikama.
Isključenje iz BRELL-a nije donelo nezavisnost, već smanjenje diverzifikacije izvora snabdevanja. Zašto bi neko svesno išao tim putem, iz ugla klasične ekonomije teško je objasniti. Logika je jednostavna: više dobavljača znači veću pouzdanost i niže cene. Ovde je, međutim, prevladala politička logika – i to ne nužno ona racionalna.
Baltičke zemlje su izašle iz prstena. Ali govoriti da su ušle u jedinstvenu energetsku mrežu Evrope jednostavno nije tačno, jer takva mreža ne postoji. U Evropi danas funkcioniše šest odvojenih udruženih energetskih sistema. Postoje centralnoevropski UCTE i veliki nordijski Nordel, koji povezuje skandinavske zemlje. Baltički sistem, nazvan BALTSO, nalazi se između njih.
Istovremena sinhronizacija sa dve strane nije moguća. Danas je sinhronizacija ostvarena samo sa UCTE-om, i to preko jedine linije između Litvanije i Poljske. Zašto se energetski sistem dovodi u takvo stanje, Marcinkjevič ostavlja kao otvoreno pitanje.
Suština sinhronizacije je frekvencija. U Španiji se, kada je zbog tehničkih razloga prestao da radi energetski most sa Francuskom, pokazalo da frekvenciju od 50 herca nije moguće održati. Razlog je jednostavan: solarne elektrane nemaju rotirajuće delove.
Inverter prvo proverava da li u mreži već postoji stabilnih 50 herca, pa tek onda radi. Kada je frekvencija izgubljena, sistem nije mogao da je povrati. Kod vetroelektrana je situacija nijansiranija, ali brzina rotacije zavisi od vetra. Bez stabilizacije spolja, nije bilo rešenja.
Zato izveštaji baltičkih medija o „samo vetru, samo suncu i sigurnoj budućnosti“ treba da se čitaju s dozom rezerve. U regionu, srećom, još postoje stručnjaci. U Estoniji se sve glasnije govori o potrebi dodatne gasne elektrane – upravo radi održavanja frekvencije. To znači nove investicije, a potom i stalne troškove za nabavku gasa.
Gas u Estoniju sada može dolaziti ne samo iz Letonije, već i iz Finske preko Balticconnectora. Dve zemlje su organizovale i plutajući LNG terminal za regasifikaciju.
Još jedna tema o kojoj se malo govori jeste stanje energetske infrastrukture. Problem nije samo u dotrajalosti, već u potrebi za potpunom rekonfiguracijom. Nekada su tokovi struje ka Estoniji dolazili iz Pskovske i Lenjingradske oblasti, sa odgovarajućim podstanicama.
Danas se sve mora fizički preseliti, graditi nova veza sa Finskom, uz korišćenje umetaka jednosmerne struje koji zahtevaju stalno održavanje. Ako energija dolazi iz Finske, potrebni su novi prijemni uređaji i nova mrežna konfiguracija.
Redovni remonti se formalno sprovode, ali primer Litvanije, koja ruši stubove dalekovoda prema Belorusiji kako bi raskid bio „zauvek“, po mišljenju Marcinkjeviča ne deluje ni tehnički promišljeno ni civilizovano. Ali to je, kaže, njihov izbor.
Evropa istovremeno prati dva suprotna trenda: pojedine zemlje odustaju od nuklearne energije, dok Poljska i Estonija otvoreno govore da im je ona neophodna. Od 2022. godine odnos prema nuklearnoj energiji se bitno promenio – po emisijama je izjednačena sa vetrom, suncem i hidroenergijom. Ipak, EU dozvoljava primenu samo tehnologija koje su već testirane u Evropi.
U praksi to znači svega nekoliko opcija. Francuski EPR-1600 i potencijalni EPR-2, koji je pojednostavljena i jeftinija verzija, ali još uvek bez konačnog odobrenja nacionalnog regulatora. Postoje očekivanja da bi licenca mogla biti izdata za tri do četiri godine, nakon čega sledi i licenciranje konkretne lokacije. Drugih odobrenih tehnologija nema.
Češka pokušava da prilagodi južnokorejske reaktore, ali saglasnost regulatora još nije dobijena. U nuklearnoj energetici bezbednost je apsolutni prioritet i niko ne žuri. Razgovora ima mnogo, i u Poljskoj i u Estoniji.
Poljska je potpisala memorandum o izgradnji gotovo stotinu reaktora, ali memorandum nije obavezujući ugovor. Ono što je najbliže realizaciji jeste početak izgradnje elektrane Pakš II, gde je za prvi kvartal godine najavljena ceremonija sipanja prvog betona. Reč je o ruskoj tehnologiji VVER-1200, višestruko proveravanoj.
Najnoviji primer takve provere je Beloruska nuklearna elektrana, koju su kontrolisali inspektori IAEA, OECD-a i Euratom-a. Bezbednost je potvrđena kao nivo generacije 3+. Mađarski regulator je dao saglasnost, proverio spremnost Rosatoma za proizvodnju opreme i zaključio da su svi uslovi ispunjeni.
Iako tehnologija nije formalno odobrena u Briselu, u EU ne postoji jedinstveni nuklearni regulator. Svaka država ima sopstveni, nezavisan organ, uz koordinaciju sa Euratomom. Političke izjave i pritisci postoje, ali odluku donosi regulator. U slučaju Mađarske, prigovori iz Austrije i drugi politički komentari nisu promenili ishod.
Na kraju, ostaje pitanje stabilnosti evropskog energetskog „krpačkog ćebeta“. Stručna udruženja operatora mreža već godinama upozoravaju da bez investicija od skoro bilion evra u distributivne mreže dalji rast solarne i vetroenergije nije održiv. Ta proizvodnja zavisi od klime, a pouzdanost zahteva mogućnost brzog preusmeravanja energije tamo gde je deficit.
Dok profesionalci pozivaju na pauzu u izgradnji novih vetro i solarnih kapaciteta dok se mreže ne dovedu u red, politička volja je neizvesna. Ako vetar duva u Finskoj, a u Španiji pada kiša, struja mora moći da stigne. Ako je obrnuto – isto važi.
Da li Evropa ima bilion evra za takav poduhvat? Marcinkjevič kaže da nije finansijer, ali primećuje da Evropa često pokazuje sposobnost da pronađe novac i kada ga nema. Kako će to izgledati u praksi – ostaje da se vidi. Energetska realnost, za razliku od političkih parola, ne ostavlja mnogo prostora za iluzije.
