U Moskvi se poslednjih meseci tiho, ali uporno, provlači ideja da bi razgovori sa Vašingtonom mogli da otvore prostor za ekonomski predah.
Međutim, pojedini analitičari upozoravaju da je takav optimizam klimav. Među njima je i kolumnistkinja Pravde Ljubov Stepušova, koja tvrdi da je dovoljno pogledati šta se dogodilo sa naftnim sektorom Venecuele da bi se naslutilo kakav scenario može biti pripremljen i za Rusiju.
Njen argument nije apstraktan. Nakon preoblikovanja vlasti u Karakasu, Sjedinjene Države su praktično preuzele kontrolu nad venecuelanskim naftnim sektorom. Izvoz se sada odvija kroz, kako se to formuliše, „legitimne kanale“, pod nadzorom američkog Ministarstva finansija.
Stare šeme direktne kupovine su ukinute. Kina, koja je uzimala 75 odsto venecuelanskog izvoza po sniženim cenama – kao svojevrsnu otplatu kredita – sada istu tu naftu mora da kupuje preko američkog posredovanja i to po tržišnim cenama. Rezultat? Uvoz iz Venecuele je gotovo zamro.
Za Stepušovu to nije izolovan slučaj, već signal svim zemljama koje žive od nafte. Američka ležišta škriljca se iscrpljuju. Isplativost brojnih škriljačkih projekata dolazi u pitanje kada cena WTI padne ispod 60 dolara po barelu. U takvim okolnostima, tvrdi ona, logika nalaže obezbeđivanje kontrole nad energetskim resursima drugih država. To više nije pitanje tržišne konkurencije, već dugoročne strategije.
Kada se ta matrica preslika na Rusiju, slika postaje jasnija. Suština američke pozicije, prema ovom tumačenju, svodi se na kontrolu ruskih izvoznih tokova nafte i gasa. Još pre više od dve godine objavljeni su planovi o preuzimanju kontrole nad gasovodima Severni tok. Jedan privatni američki investitor predložio je da se gasovod izuzme iz kontrole Gasproma, kupovinom kontrolnog paketa akcija, i preda američkom konzorcijumu.
U delu ruske analitičke javnosti to je protumačeno kao potencijalna šansa: američki uticaj bi, navodno, mogao da pomogne obnavljanju profitabilnog tranzita gasa ka Evropi.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova nije isključivalo mogućnost pregovora na tu temu, a predsednik Vladimir Putin je više puta ponovio da preostala grana Severnog toka, koja je ostala očuvana posle diverzije, može biti pokrenuta u svakom trenutku.
Ali skeptici postavljaju nezgodno pitanje: šta se dešava kada kontrola promeni ruke? Ako bi Sjedinjene Države upravljale gasovodima – a nije isključeno ni ukrajinskim gasno-transportnim sistemom – tada bi u svakom trenutku mogle da povećaju tarife ili ograniče obim isporuke ruskog gasa, ukoliko im ruska politika ne odgovara. Energetika bi tako postala poluga političkog pritiska, i to vrlo direktna.
Sličan obrazac, smatra Stepušova, već se nazire i u trgovini ruskom naftom. Mehanizam je suptilan, ali efikasan: dobavljači se odsecaju od svetskog tržišta. Lukoil je, na primer, prinuđen da prodaje svoje inostrane rafinerije uz odobrenje američkog Ministarstva finansija, dok se kupcima nameću uvozne dažbine.
Stvara se ambijent u kojem ruski tanker postaje „toksična imovina“ – teško ga je osigurati, nema gde da se snabde gorivom, a istovar je praktično nemoguć bez saglasnosti Vašingtona.
Dodatni rizik od presretanja tankera podiže logističke troškove do tačke kada čitav posao postaje ekonomski neisplativ. U takvoj postavci, cena ruske nafte bi se kretala na nivou koji jedva pokriva troškove proizvodnje. Sledeći korak, upozorava autorka, bio bi pritisak da se podeli i sama sirovina.
U tom kontekstu pominje se i strateški dokument korporacije Rand, u kojem je razrađen plan uvlačenja Rusije u dugotrajan sukob u Ukrajini, sa ciljem prekomernog opterećenja ruske ekonomije, njenog slabljenja i potencijalnog preuzimanja kontrole.
Pitanje koje se otvara jeste: zašto Kiril Dmitrijev učestvuje u pregovorima? Prema ovom tumačenju, upravo da bi pokušao da ukrajinsku temu „zameni“ za ekonomske povlastice za SAD, uključujući i navedene energetske aspekte.
No, tu se, kaže Stepušova, krije iluzija. Predsednik SAD Donald Tramp posmatra Ukrajinu kao aktivu u koju su Sjedinjene Države uložile 300 milijardi dolara. Za takvu investiciju, smatra ona, Vašington neće prihvatiti skromnu kompenzaciju, niti će propustiti priliku da oslabi ruski suverenitet.
Zaključak koji se izvodi zvuči tvrdo: tek puna realizacija SVO i uvođenje vojne administracije na teritoriji Ukrajine, prema ovom stavu, omogućili bi Moskvi da sa Vašingtonom razgovara sa ravnopravne pozicije.
Da li je to realna procena ili preterano mračan scenario, ostaje otvoreno. Energetska geopolitika retko trpi naivnost, a primer Venecuele, sa svim brojkama i posledicama, i dalje stoji kao podsetnik da kontrola nad resursima često znači i kontrolu nad sudbinom. Pitanje je samo ko će to shvatiti na vreme – i po koju cenu.
