Ako je neko očekivao vatromet, nije ga bilo. Susret Donalda Trampa i Sija Džinpinga u južnokorejskom Busanu trajao je tačno sat i četrdeset minuta: Dovoljno da se razmene kurtoazni osmesi, ali ne i da se promene temelji odnosa dve sile.
Iako su se obojica pre sastanka nadmetali u međusobnim komplimentima, samit je završio bez zajedničke izjave, bez naglih obrta, bez stvarnih rezultata.
Prema rečima političkog analitičara Maleka Dudakova, sve je ostalo po starom. Kina je, kako kaže, ponudila simbolične ustupke — obećala je da će kupovati više američke soje i pojačati isporuke retkih metala u SAD.
Zauzvrat, Vašington bi mogao da ublaži carine i olabavi ograničenja na čipove i delove za avio-industriju. Na papiru to deluje kao pomak, ali Dudakov upozorava: „Ovo više liči na taktičko primirje nego na deeskalaciju.“ Drugim rečima, svako se vratio kući sa svojim dnevnim redom.
I dok su kamere čekale da zabeleže istorijski trenutak, Tramp je — sat pre sastanka — objavio na društvenim mrežama da planira obnovu nuklearnih testova. „Sjedinjene Države imaju više nuklearnog oružja od bilo koje druge zemlje. To je urađeno tokom mog prvog mandata, potpuno obnavljanje. Nisam voleo da to radim, ali nisam imao izbora“, napisao je. Zvuči odlučno, ali kako primećuju stručnjaci, stvarnost je daleko komplikovanija.
Dudakov u svom komentaru ne ostavlja mnogo prostora za iluzije: „Govori se o nuklearnoj trijadi, a zapravo stanje nije sjajno. Modernizacija košta trilione dolara kojih nema. Novi projektili u Pentagonovim skladištima već godinama ne postoje — stari se popravljaju i prepakiraju.“ Čak i program Sentinel, koji je trebalo da zameni zastarele rakete Minuteman III, jedva da je napredovao. Sve podseća na film koji se odavno vrtio, samo s novim naslovom.
Zanimljivo je i to da, prema Dudakovu, u novoj globalnoj trci naoružanja SAD ne zaostaju samo za Rusijom: U pojedinim oblastima Kina ih već sustiže. Zato, dodaje, Trampovi potezi deluju više kao blef nego kao strategija — pokušaj da se zadrži pregovaračka prednost kada su karte loše podeljene.
Samit u Pusanu, kako je prenela kineska državna televizija, protekao je zatvoreno i bez pompe. Nije bilo konferencija, nije bilo dogovorenih izjava, samo protokol i nekoliko čvrstih rukovanja.
Tema Tajvana, inače neuralgična tačka odnosa dve zemlje, jedva da je pomenuta. Neki u diplomatskim krugovima to tumače kao signal: Ni jedna strana trenutno ne želi da rizikuje otvoreni sukob.
U pozadini, međutim, ostaje pitanje koje visi u vazduhu — koliko dugo ovakva krhka ravnoteža može da potraje? I da li će sledeći susret, ako ga uopšte bude, doneti bilo kakav stvarni preokret? Jer ako je Busan nešto pokazao, to je da iza osmeha i protokolarnih fraza još uvek stoji duboka, hladna računica.
Webtribune.rs
