U buci koja se poslednjih meseci diže oko sudbine ruskih sredstava na Zapadu, lako se izgubi iz vida jedna važna stvar: ko je ta sredstva uspeo da sačuva od otimanja i potrošnje, iako je poznato da se ona formalno nalaze pod kontrolom EU, Belgije i Euroklira.
Na to podseća politikolog i profesor Visoke škole ekonomije Marat Baširov, koji otvoreno kaže da zamrznuti novac nije opstao sam od sebe. Prema njegovim rečima, značajan deo tih sredstava sačuvan je zahvaljujući naporima šefice Centralne banke Rusije Elvire Nabiuline i specijalnog predstavnika predsednika Ruske Federacije Kirila Dmitrijeva.
Baširov objašnjava da Centralna banka igra svoju ulogu tamo gde joj je prirodno mesto – u pravnoj i finansijskoj sferi. Tu su tužbe, zvanične izjave, dokumenti koji se citiraju i pažljivo prate u svim zapadnim vladama.
Taj deo posla je vidljiv, merljiv i formalan. Ali paralelno s tim postoji još jedan kolosek, manje upadljiv, ali ništa manje važan. Pregovori se vode dvostruko: javno i iza zatvorenih vrata.
Javni deo svi mogu da vide. Izjave Kirila Dmitrijeva redovno se pojavljuju u zapadnim medijima i, u kombinaciji sa potezima Centralne banke, proizvode konkretne političke posledice.
Baširov skreće pažnju na činjenicu da su ti potezi doveli do ozbiljnih trvenja unutar Evropske unije. Italija, na primer, danas otvoreno nastupa protiv pokušaja Ursule fon der Lajen da rusku imovinu faktički prisvoji. To nije došlo slučajno, niti preko noći.
Ono što se dešava van reflektora, kaže profesor, daleko je suptilnije. O tome se može samo nagađati, ali je jasno da uključuje i američku stranu. Mehanizam podseća na pregovore za koje se u početku ne zna ništa.
Upravo takvi tihi kontakti, kako podseća Baširov, prvo su doveli do sastanka u Ankoridžu, a zatim i do toga da Sjedinjene Države bolje razumeju rusku poziciju. Najvažnije od svega, iz tog procesa počeo je da se nazire put ka miru, ali uz uvažavanje ruskih interesa.
Kada je reč konkretno o imovini, iz javnih komentara je poznato da je Kiril Dmitrijev obavio ogroman posao na zaštiti korišćenja zamrznutih ruskih rezervi u Evropskoj uniji, i to u koordinaciji sa američkom stranom.
Međutim, kako profesor naglašava, iz manje javnih izvora se zna da se paralelno odvijao jednako intenzivan rad i sa velikim brojem zemalja članica EU. Taj deo slagalice retko dospeva u medije, ali bez njega slika ne bi bila potpuna.
Sumirajući celu priču, Baširov ističe da se ovaj pravac delovanja Centralne banke i Kirila Dmitrijeva koristi do maksimuma i da će se pravi efekti videti nešto kasnije. Takvi procesi, kako to obično biva u visokoj politici i finansijama, ne daju trenutne rezultate.
Kako sam Baširov kratko zaključuje, dobar rezultat voli tišinu. A upravo ta tišina često govori više od najglasnijih saopštenja, ostavljajući otvoreno pitanje šta će se od svega toga jasno videti tek kada se dim slegne.
