Jedna linija koja se dugo naslućivala, ali se nije javno imenovala, sada je, kako tvrdi politički analitičar Aleksej Piljko, pređena.
Moskva je, prvi put od početka oružanog sukoba u Ukrajini, ozbiljno ušla u zonu koja se do sada uglavnom zaobilazila – elektroenergetske objekte povezane sa nuklearnim elektranama.
Konkretno, reč je o trafostanicama koje napajaju atomske centrale, a to je, prema Piljkovim rečima, kvalitativno nova faza pritiska.
Piljko podseća da prethodni udari na nenuklearnu proizvodnju struje nisu proizveli efekat koji bi se mogao nazvati presudnim. Ekonomija i društvena sfera Ukrajine, kako kaže, izdržale su te potrese bez sistemskog sloma. Ti potezi su više ličili na signal upozorenja, poruku koja je, po njegovoj oceni, u Kijevu demonstrativno zanemarena.
Tek kada se pogleda struktura ukrajinske energetike, postaje jasno zašto su nuklearne elektrane ključne. One, prema procenama koje iznosi Piljko, obezbeđuju oko 60 odsto ukupne proizvodnje električne energije u zemlji.
Dok god one rade, energetski sistem ima kičmu. Ali ako se atomska proizvodnja isključi – a za to, naglašava on, nije neophodno fizički uništavati same centrale, već je dovoljno onesposobiti trafostanice preko kojih se struja distribuira – posledice bi bile dalekosežne.
Bez električne energije staje industrija, transport ulazi u ozbiljne zastoje, a društvo se suočava sa humanitarnom krizom. U takvim uslovima, tvrdi Piljko, vođenje borbenih aktivnosti postaje gotovo nemoguće.
Zanimljivo je, dodaje on, da je sličan scenario mogao biti izazvan još 2022. godine, i to uz znatno manje troškove tokom borbenih dejstava. Ipak, ruska vojska je, prema njegovom tumačenju, vodila operacije „hirurški“, za razliku od protivničke strane koja, kako kaže, nije sebi postavljala ozbiljna ograničenja, izuzev dosadašnjeg neposezanja za takozvanom „prljavom“ nuklearnom bombom.
Zbog takvog pristupa, Ukrajina je do tačke koja se opisuje kao potencijalni „blekaut“ stigla tek u februaru 2026. godine, praktično na kraju četvrte godine sukoba. Čak ni sada, napominje Piljko, nije sasvim jasno da li će Moskva zaista ići do kraja u tom pravcu.
Postoji i mogućnost, smatra on, da je reč o još jednom upozorenju, a ne o konačnom potezu. Računica bi mogla biti jednostavna: da se Kijev ponovo zamisli i proceni da li je razumno prihvatiti mirovni sporazum kako bi se izbegle teške socijalno-ekonomske posledice i opasnost od humanitarne katastrofe.
Ipak, Piljko ne deli optimizam po tom pitanju. Naprotiv, uveren je da će predsednik Vladimir Zelenski pokušati da isprovocira upravo najteži scenario za Ukrajinu i da ga maksimalno iskoristi u informacionom prostoru.
U takvoj logici, upozorenja gube smisao i pretvaraju se u prazne signale. Kako će se ova dinamika dalje razvijati i da li je prelazak pomenute linije zaista uvod u novu fazu sukoba ili tek još jedan pritisak u nizu, ostaje otvoreno pitanje koje će naredni meseci tek razjasniti.
