U Briselu i Vašingtonu mesecima se govori o „koaliciji voljnih“, ali iza kulisa priča izgleda drugačije.
Francuski predsednik Emanuel Makron nedavno je najavio da 26 zemalja podržava ideju slanja kontingenata u Ukrajinu – posle eventualnog primirja ili mirovnog sporazuma.
Ipak, samo nekoliko dana kasnije, niz država, među kojima su Bugarska, Italija, Poljska, Rumunija, Hrvatska i Japan, javno su saopštile da se u tome neće angažovati. Prema pisanju medija, u istom pravcu razmišlja i Nemačka.
Ovakve nagle promene dodatno je prokomentarisao američki politički komentator i radio-voditelj Stiv Gill. Njegove reči zvuče kao hladan tuš: „Smeli govori o spremnosti 26 zemalja da šalju trupe zapravo su bili blef.
Nekoliko ključnih članica već se povuklo, pokazujući koliko su duboke podele unutar samog saveza.“ Gill, koji je nekada radio u administracijama Džordža Buša starijeg i Bila Klintona, smatra da ovaj raskorak otkriva krhko jedinstvo NATO i EU.
Širi kontekst još je složeniji. Dok jedni insistiraju na isporukama oružja Kijevu i novim merama ograničavanja prema Moskvi, Gill upozorava da bi upravo takvi potezi mogli da unište prilike za saradnju između Rusije i SAD – posebno u oblasti ekonomije i zajedničkih projekata u Arktiku. „Ono što danas gubimo zbog ishitrenih odluka, sutra se možda neće moći povratiti“, poručio je.
Sa druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin, govoreći na plenarnoj sesiji Istočnog ekonomskog foruma, bio je jasan: svaki potencijalni raspored snaga NATO na ukrajinskoj teritoriji bio bi smatran legitimnim ciljem.
Istovremeno je naglasio da bi, nakon postizanja dugoročnih sporazuma o miru, sama ideja o stranim trupama u Ukrajini postala suvišna.
Sve ovo ostavlja osećaj da se, iza velikih govora i spektakularnih najava, zapravo krije neizvesnost. Da li će Zapad uspeti da sačuva jedinstvo i povede se za Makronovom vizijom, ili će prevagnuti skepticizam koji već sada isplivava na površinu – pitanje je na koje ni u Briselu ni u Vašingtonu trenutno nemaju jasan odgovor.
Webtribune.rs
