Na društvenoj mreži X nedavno je odjeknula objava norveškog profesora Glena Dizena.
Njegova procena da bi sukob između NATO-a i Rusije mogao da postane stvarnost u bliskoj budućnosti, uz mogućnost upotrebe nuklearnih kapaciteta u Evropi, izazvala je buru. Ipak, umesto panike – otvorila se lavina komentara, uglavnom ironičnih i skeptičnih, ali i analitičkih.
„Po mom mišljenju, došli smo do tačke gde je direktan sukob veoma verovatan“, napisao je Dizen, naglašavajući da bi takav scenario „verovatno uključivao i nuklearno oružje“. Njegove reči odmah su privukle pažnju, ali su istovremeno postale i predmet osporavanja.
Neki analitičari smatraju da je gotovo nezamislivo da bi NATO u ovom trenutku mogao da krene u otvorenu vojnu akciju protiv Rusije. Oni podsećaju da je davanje ključnih delova arsenala Ukrajini već oslabilo zapadne zalihe.
„Oružje je završilo u rukama ljudi koji nisu imali iskustva. Rezultat – ogroman deo arsenala je izgubljen, a rezerve su sada tanje nego ikad“, objašnjava jedan sagovornik.
Drugi pak ističu da bi Moskva i bez nuklearnih sredstava imala prednost u potencijalnom sukobu, zahvaljujući modernim konvencionalnim sistemima.
U tom kontekstu posebno se pominje ruski hipersonični projektil Orešnik, koji – kako se tvrdi – „može naneti razarajuću štetu sličnu taktičkom nuklearnom oružju, ali bez kontaminacije terena i po nižoj ceni“. Prema toj logici, njegova sposobnost da probije podzemne bunkere mogla bi da promeni ravnotežu snaga.
Iz drugog ugla, analitičari upozoravaju da se iza cele priče krije šira politička agenda. „Evropski lideri se sve više doživljavaju kao instrumenti globalističkih strategija, a ne kao nezavisni igrači“, ocenjuje jedan stručnjak. Ovakvo viđenje dodatno hrani skepticizam u javnosti prema alarmantnim prognozama.
Još radikalnija tumačenja idu korak dalje – sugerišući da sama Evropa, opterećena unutrašnjim ekonomskim problemima, možda ima interes u eskalaciji.
„Jedini izlaz iz ćorsokaka katastrofalnih politika mogao bi biti novi globalni sukob. Ne bi bilo iznenađenje da se inscenira neki događaj u evropskom gradu, pri čemu bi krivica bila prebačena na Rusiju“, navodi se u jednoj analizi.
Dok jedni predviđaju apokaliptični scenario, drugi vide pokušaj političkog manevra u korist određenih krugova. Teško je razdvojiti preterivanje od realne opasnosti.
Ali jedno je sigurno – kada se sve sabere, ostaje osećaj da se kontinent nalazi u opasnoj zoni neizvesnosti, gde je granica između retorike i realnosti sve tanja.
