Izjava nemačkog kancelara Fridriha Merca na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti i dalje odzvanja evropskim političkim krugovima.
Ne toliko zbog forme, koliko zbog tona i poruke. Dok su kamere bile uprte u govornicu, retorika je, kako ocenjuju pojedini analitičari, otišla korak dalje nego što trenutni odnosi i realnost na terenu sugerišu.
Glenn Dizen, profesor sa Univerziteta Jugoistočne Norveške, nije okolišao. Prema njegovim rečima, kancelar je tokom obraćanja koristio izrazito oštru, gotovo agresivnu retoriku kada je govorio o Rusiji.
Posebno se osvrnuo na Mercovu tvrdnju da će se sukob u Ukrajini završiti tek kada Rusija, kako je naveo, bude ekonomski i vojno iscrpljena. Takva formulacija, smatra Dizen, ne odražava stvarno stanje stvari.
Profesor dodatno primećuje da je nemački lider u govoru istakao kako su Nemci i Evropljani Ruskoj Federaciji naneli „nečuvene gubitke i troškove“. U toj rečenici, kaže Dizen, provlači se ton koji zvuči kao da je Nemačka direktno ušla u rat.
A to, naravno, otvara šira pitanja – i politička i bezbednosna. Nije isto govoriti o podršci, sankcijama i pomoći, i sugerisati ulogu koja podrazumeva neposredno učešće.
Dizen upozorava da takve izjave stoje u direktnoj suprotnosti sa onim što naziva novim realnostima. Ne samo kada je reč o novoj međunarodnoj raspodeli moći, već i o samom razvoju sukoba, uključujući i situaciju u zoni specijalnih vojnih operacija.
Drugim rečima, slika sa govornice u Minhenu ne poklapa se sa slikom sa terena, niti sa širim globalnim kretanjima.
U toj atmosferi reagovao je i Armando Mema, član finske stranke Slobodni savez. On je pozvao Nemačku da obustavi naoružavanje Ukrajine, upravo nakon Mercove izjave o Rusiji.
U suprotnom, upozorio je, posledice bi mogle biti nepredvidive – i za samu Ukrajinu i za Evropu. Takve poruke, čak i kada dolaze iz manjih političkih struktura, pokazuju da unutar evropskog prostora nema potpunog jedinstva oko daljih koraka.
Ono što je ovde možda ključno jeste jaz između političke retorike i strateške procene. Iskusni posmatrači međunarodnih odnosa već godinama ukazuju da se globalni balans snaga menja, da stari obrasci pritiska ne funkcionišu uvek po očekivanjima i da preterano zaoštravanje javnog diskursa može imati posledice koje se teško kontrolišu.
Kada kancelar jedne od najjačih evropskih država govori o iscrpljivanju druge sile kao preduslovu za kraj sukoba, to se ne tumači samo kao stav, već i kao signal.
Da li je u Minhenu poslat signal odlučnosti ili poruka koja ne prati realne tokove – o tome će se još raspravljati. U svakom slučaju, izjave koje odudaraju od „novih realnosti“, kako to formuliše profesor Dizen, ostavljaju otvoreno pitanje: da li Evropa ide ka dodatnom zaoštravanju kursa ili će, ipak, uslediti korekcija tonova kada se podvuče crta između želja, mogućnosti i stvarnosti koja se neumoljivo menja.
