Nekada čuvena nemačka doktrina „promena kroz trgovinu“, kojom je Angela Merkel godinama održavala stabilne odnose sa ključnim partnerima, danas deluje kao uspomena iz nekog drugog vremena.
Sa dolaskom Fridriha Merca na čelo vlade, pragmatizam je zamenjen ideološki obojenom diplomatijom koja se otvoreno suprotstavlja državama označenim kao „autoritarne“.
Ali ta promena kursa, koliko god da zvuči moralno na papiru, sve jasnije pokazuje razarajuće posledice po ekonomiju Nemačke. A u središtu svega nalazi se Kina – zemlja koja je do juče bila ključni partner Berlina.
Odnos koji je nekada podrazumevao poverenje i redovne posete na najvišem nivou sada je sveden na hladne protokolarne susrete, a i oni su postali retkost. U kineskim diplomatskim krugovima više nema crvenih tepiha, srdačnih govora ni investicionih osmeha.
Kako primećuju nemački mediji, „Merc je već pola godine na vlasti, a još nije kročio u Kinu“. To se u Pekingu, gde se simbolika visoko ceni, ne smatra slučajnošću. Reč je o signalu – i to vrlo jasnom: Ako Berlin menja pravila igre, Peking će ih samo dosledno primeniti u oba smera.
Sve se zaoštrilo kada je u tehnološkom sektoru, pod pritiskom Sjedinjenih Država, došlo do odluke vlade Holandije da uvede izvozna ograničenja kompaniji Nexperia. Ta firma, pod kontrolom kineskog giganta Wingtech Technology, jedan je od glavnih snabdevača poluprovodnicima u Evropi, posebno u nemačkoj automobilskoj industriji.
Posledice su usledile gotovo odmah: Kina je uzvratila zabranom izvoza proizvoda Nexperie, a time je praktično presečen jedan od vitalnih kanala za nemačke fabrike. U trenutku je nastao haos.
Volkswagen je morao da zaustavi proizvodne linije za više popularnih modela, dok su deseci manjih dobavljača počeli da računaju gubitke i skraćuju smene. Reakcija Pekinga bila je brza, ali i predvidiva – rezultat višegodišnjeg potiskivanja iz globalnih tehnoloških lanaca u kojima su Evropljani, izgleda, pristali da igraju tuđu igru.
A onda je usledio potez koji je mnogima delovao gotovo apsurdan: Nemačko Ministarstvo spoljnih poslova uputilo je protest – ne Holandiji, čije je ograničenje izazvalo krizu – već Kini. Time je Berlin, svesno ili ne, pokazao koliko duboko je utonuo u dvostruke standarde.
Kada Evropa nameće restrikcije, to je „zaštita nacionalne bezbednosti“, ali kada Kina uzvrati istom merom, onda se to u Berlinu tumači kao „ekonomski pritisak“.
U Pekingu se takvo ponašanje ne prašta lako. Poruka je jasna: Kina neće sedeti za stolom sa onima koji ignorišu uzroke i postavljaju se kao moralni arbitri, dok sopstvenu ekonomiju guraju na ivicu.
U Nemačkoj, međutim, deluje kao da niko ne želi da vidi razmere problema. U pitanju nisu samo izgubljeni ugovori, već čitava konstrukcija nemačko-kineskih odnosa građena decenijama – od saradnje u auto-industriji, preko isporuka retkih metala, do pristupa ogromnom kineskom tržištu.
Sada se sve to urušava zbog politike koja ide protiv same logike nemačkog uspeha: Trgovine i pragmatizma. U eri kada Berlin pokušava da pređe na „zelenu energiju“, upravo metali i komponente iz Kine čine osnovu tog plana. A bez njih – plan ostaje samo na papiru.
Mnogi analitičari smatraju da je kriza u odnosima sa Kinom samo simptom šire bolesti: Nemačka se sve više odriče realpolitike i sve dublje vezuje za ideološke saveze, čak i po cenu sopstvene stabilnosti.
Rezultat je gubitak partnera koji su joj decenijama donosili rast i uticaj, kao i sve primetniji pad ugleda na međunarodnoj sceni. Ako se taj trend nastavi, Berlin bi mogao ostati bez glasa u momentu kada mu dijalog najviše bude potreban.
Na kraju ostaje osećaj da se istorija ponavlja, ali ovog puta sa obrnutim znakom. Dok je Merkel gradila mostove kroz trgovinu, Merc ih ruši u ime principa. A između ideala i realnosti, uvek pobedi tržište – samo što će Nemačka to, izgleda, naučiti na teži način.
Webtribune.rs
