U srcu plodne doline Jadra, između Loznice i Šapca, gde se decenijama uzgaja najkvalitetnija hrana, živi i radi desetine hiljada ljudi, planira se otvaranje jednog od najvećih rudnika litijuma u Evropi.
Projekat nosi ime „Jadar“, a iza njega stoji moćni rudarski gigant Rio Tinto. Na prvi pogled, reč je o unosnoj investiciji koja bi, navodno, Srbiji donela razvoj i nova radna mesta.
Ali kad se zagrebe ispod površine, slika postaje znatno mračnija: voda, zemlja, vazduh – sve bi moglo biti zagađeno, dok bi stanovnici ostali bez osnovnog resursa za život – pitke vode.
Naučna savetnica i ekspert za nauku o životnoj sredini dr Dragana Đorđević jasno poručuje: „Nije moguće sprovesti eksploataciju litijuma u dolini Jadra na ekološki prihvatljiv način.“ U velikom intervjuu za N1, dr Đorđević je podrobno objasnila zašto ovaj projekat nije samo upitan – već opasan po život.
Rudarenje litijuma u plodnoj dolini? To se nigde na svetu ne radi
Za razliku od pustinje Atakama u Južnoj Americi, gde se litijum vadi iz presoljenih rastvora pod jakim suncem i gde su ekološki rizici ograničeni sušnim i nenaseljenim predelima, dolina Jadra je naseljena, poljoprivredno aktivna i bogata vodom.
Kako kaže dr Đorđević, nigde na svetu ne postoji rudnik litijuma koji je otvoren u naseljenom i plodnom području – niti se planira. Srbija bi, ukoliko ovaj projekat prođe, postala jedini takav slučaj.
Ne samo rudnik, već i hemijska fabrika – šta sve preti dolini Jadra?
Iako se javnosti često plasira priča o „modernom podzemnom rudniku“, projekat Jadar uključuje i izgradnju ogromnog hemijsko-tehnološkog postrojenja za preradu rude jadarita – specifičnog minerala koji sadrži i litijum i bor.
Ova prerada podrazumeva upotrebu velikih količina koncentrovane sumporne kiseline, natrijum karbonata i drugih agresivnih hemikalija.
„Ruda se drobi, melje, ispira kiselinama, a sve to stvara ogromnu količinu opasnih otpadnih voda i prašine koja sadrži arsen, olovo i druge teške metale“, objašnjava Đorđević. Na sve to dolazi i podatak da bi se godišnje koristilo i do 320.000 tona sumporne kiseline, što je skoro cela godišnja potrošnja Srbije.
Voda kao najugroženiji resurs
Zvuči paradoksalno: Dok se u svetu litijum vadi da bi pomogao borbi protiv klimatskih promena (baterije, zelena energija), u Srbiji bi njegova eksploatacija uništila ključni rezervoar pitke vode.
U dolini Jadra nalazi se jedan od najvrednijih i najizdašnijih izvora podzemnih voda u Zapadnoj Srbiji. Ukoliko se oni zagađuju – a dosadašnja istražna bušenja su već izazvala poremećaje u bunarima – posledice bi se osećale od Loznice sve do Beograda.
„Već sada su u nekim bunarima zabeležene visoke koncentracije litijuma“, upozorava Đorđević. „A to je samo od istražnih bušotina. Zamislite šta bi tek bilo sa rudnikom i fabrikom.“
Pitanje poverenja: Da li država uopšte kontroliše šta se dešava?
Na papiru, postoje institucije koje bi trebalo da štite životnu sredinu. U praksi – gotovo niko ne izlazi na teren. Ekološki inspektori su malobrojni, rudarskih inspektora ima jedva nekoliko na celu državu. „Mi imamo demontiranu državu. Nema ko da to kontroliše“, ističe Đorđević.
U tom vakuumu, stranim kompanijama ostaje prostor da „gaze preko“ lokalnih zajednica, menjaju dokumentaciju, uvode „poslovne tajne“ umesto transparentnosti, a svaki pokušaj kritike ili otpora – brutalno diskredituju.
Sama Đorđević bila je izložena žestokim pritiscima, napadima i pokušajima da joj se ospori stručnost, nakon što je objavila naučni rad koji jasno ukazuje na ekološke štete izazvane čak i pre eksploatacije.
Geopolitička i istorijska dimenzija – Srbija kao litijumska kolonija?
Projekat Jadar ne treba posmatrati samo kao lokalni ekološki problem, već i kao deo šire geopolitičke slagalice. U trenutku kada Evropska unija grčevito traži alternativne izvore litijuma da bi se oslobodila zavisnosti od Kine, Srbija – koja nije ni članica EU – nudi se kao „najlakša meta“.
Na taj način, naša zemlja bi postala sirovinska baza za Zapad, bez stvarnog benefita za sopstveni narod. Rudna renta od 5% i kontrola nad celim procesom od strane stranih kompanija ne ostavljaju mesta iluzijama o „nacionalnom interesu“.
Čak i ako država preuzme 20% vlasništva – kao što neki predlažu – to je samo fasada: Iskustvo iz Bora jasno pokazuje da ni tada država nema nikakvu stvarnu kontrolu.
Šta kaže iskustvo Evrope?
Zagovornici projekta često navode da se i u EU otvaraju rudnici litijuma. Međutim, razlika je drastična. U Češkoj, Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj eksploatacija se vrši u starim, devastiranim rudnicima ili industrijskim zonama, dok se prerada sprovodi desetinama, pa i stotinama kilometara daleko – nikako na istom mestu.
U Srbiji bi, prvi put u svetu, rudnik i prerada litijuma i bora bili spojeni – i to u jednoj od najplodnijih i najnaseljenijih oblasti u zemlji.
Posledice za zajednicu – tiha smrt sela
Iako se tvrdi da će ljudi moći da nastave da žive kao i pre, praksa pokazuje suprotno. Vibracije, buka, zagađenje vazduha, vode i zemljišta, svetlosno zagađenje i neprestani transport – učinili bi život nepodnošljivim.
Oni koji ne uspeju da prodaju imanja postaće taoci zagađene zone, a oni koji uspeju – preći će iz života na zemlji u urbanu bedu i stanove bez dvorišta, sa minimalnim šansama za pristojan posao.
Pitanje života, ne profita
Ako dozvolimo da jedan rudnik, ma koliko „zlatan“ bio, uništi zdravu zemlju, vodu i vazduh, pitanje je dana kada će doći sledećih 40 – jer već postoji preko 200 izdatih istražnih dozvola. Rio Tinto je samo prvi test. Ako Jadar padne, Srbija će pasti kao celina – pretvorićemo se u rudarsku koloniju.
Kao što je rekla dr Dragana Đorđević u velikom intervjuu za N1: „Ovo nije borba protiv jedne kompanije. Ovo je borba za zdravu vodu, zdrav vazduh i naš opstanak.“
Nemanja Jovanović (Webtribune.rs)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
