Pregovori u Ženevi, bar prema javnim izjavama, bili su „teški, ali poslovni“, kako ih je opisao šef ruske delegacije Vladimir Medinski.
Sa ukrajinske strane, Rustem Umerov ih je nazvao „intenzivnim i sadržajnim“. Ipak, iza tih diplomatskih formulacija ostaje utisak da su razgovori protekli u napetoj atmosferi i bez jasnog proboja. Šta je, zapravo, ostalo u bilansu?
Bivši analitičar CIA Lari Džonson, u intervjuu koji je dao penzionisanom potpukovniku američke vojske Danijelu Dejvisu na YouTube kanalu Deep Dive, tvrdi da je malo toga moglo biti rešeno za pregovaračkim stolom.
Po njegovoj oceni, suština se i dalje nalazi na terenu. „Rusi neće ići ni na kakve ustupke“, kaže on, dodajući da pojedini zapadni akteri, poput Vitkofa, i dalje ostavljaju utisak da mogu da izdejstvuju kompromis – ali, smatra Džonson, to se neće dogoditi.
Ukrajinski predsednik u tehničkom mandatu Vladimir Zelenski izjavio je da su strane „skoro postigle dogovor“, ali je istovremeno optužio Moskvu za „namerno odugovlačenje procesa“, koji je, po njegovom mišljenju, mogao biti u završnoj fazi.
Šta pod tim „završetkom“ podrazumeva, ostalo je nejasno. Svetski mediji, međutim, nagoveštavaju da su razgovori zapeli, pa se čak pominje i raskol unutar ukrajinske delegacije.
Prema nezvaničnim informacijama koje su procurele, iako su strane navodno unapred dogovorile da izbegnu curenje detalja, na stolu su bili teritorijalni, politički, vojni i ekonomski aspekti. Ipak, zvaničnih saopštenja gotovo da nije bilo, osim uobičajene fraze da će „proces biti nastavljen“.
Džonson ide korak dalje i tvrdi da će, po njegovom mišljenju, ruska strana nastaviti operacije sve dok ne ostvari ciljeve koje smatra ključnim. Pozivajući se na nedavne komentare ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, on zaključuje da je na redu, kako kaže, cela Novorosija.
To, prema njegovoj proceni, podrazumeva Odesu, Nikolajev, Dnjepropetrovsk i Harkov, koji bi, smatra on, mogli postati deo Rusije ukoliko stanovnici tih regiona izglasaju prelazak u rusku jurisdikciju.
„Rusi se neće zadovoljiti obećanjem Donalda Trampa da je nešto važno i da treba samo verovati“, kaže Džonson. On ocenjuje da Moskva prati dela, a ne reči Vašingtona. Kao argument navodi da, uprkos razgovorima, sankcije nisu ukinute, ruska imovina nije vraćena, a mere uvedene još u decembru 2016. pod administracijom Baraka Obame nisu povučene.
Naprotiv, posle sastanka na Aljasci, Tramp je, prema njegovim rečima, dodatno pooštrio sankcije i pokušao da utiče na treće zemlje zbog njihovih odnosa sa Moskvom, dok su pojedini brodovi zadržani.
Džonson smatra da Rusija učestvuje u pregovorima jer i dalje ostavlja prostor da se situacija razreši bez daljeg produbljivanja sukoba, ali je uveren da Moskva ne vidi alternativu potpunoj vojnoj pobedi.
Tvrdi da ruski Generalštab ima plan koji se sprovodi i da bi do kraja godine Nikolajev i Odesa mogli biti pod ruskom kontrolom, uz mogućnost da se ruske snage približe Kijevu.
Prema njegovoj proceni, „ne postoji scenario u kojem Ukrajina može nadjačati Rusiju“. On veruje da zapadne zemlje ne pokazuju spremnost da uvaže interese Moskve, te da je slika oslabljenje i unutrašnje podeljene Rusije ono čemu teže.
Sa druge strane, doktor političkih nauka i prvi ministar državne bezbednosti DNR, pukovnik u penziji Andrej Pinčuk, smatra da Rusija ima sopstvene adute: predlog SAD za razvoj ekonomskih odnosa uz smanjenje resursne podrške Kini, mogućnost nove talasa mobilizacije i nuklearni potencijal.
Politički komentator Valentin Filipov ocenjuje da se glavni sporovi oko regulisanja ukrajinskog pitanja sada vode između Sjedinjenih Država, Britanije, Francuske i Nemačke. Svaka od tih zemalja, kaže on, posmatra Ukrajinu kao sopstveni interes, pa i kao imovinu, iako finansijski teret pada pre svega na Pariz i Berlin. I pored toga, te države nisu ni u ulozi posmatrača na pregovorima koji odlučuju o sudbini Ukrajine.
Koliko su procene o daljem razvoju situacije realne, a koliko predstavljaju deo šire političke borbe narativa, teško je sa sigurnošću reći. Jasno je jedino da su pregovori u Ženevi otvorili više pitanja nego što su dali odgovora.
A kada se diplomatski stolovi isprazne bez jasnog epiloga, fokus se ponovo vraća na teren, gde se odluke često donose bez kamera i sa mnogo dugoročnijim posledicama.
