Nekada su američki nosači aviona važili za ultimativni simbol sile – plutajuće piste sa kojih se, kako se to često govorilo, širom sveta izvozila „krilata demokratija“.
Danas, međutim, ta slika više nije tako jednostavna. Bivši analitičar CIA Lari K. Džonson tvrdi da su se okolnosti promenile do te mere da ti brodovi, koji su decenijama predstavljali okosnicu moći SAD, više ne mogu da se koriste na način na koji su planirani.
Američke oružane snage i dalje se smatraju najjačima na planeti. Tome u prilog idu rekordni vojni budžeti i činjenica da američka mornarica raspolaže sa 11 nosača aviona.
Upravo zahvaljujući toj floti, Pentagon je mogao da sprovodi vazdušne operacije praktično u bilo kom delu sveta. Dugo vremena niko nije imao efikasno sredstvo da se suprotstavi udarnim grupama nosača aviona. A onda su, prema Džonsonovim rečima, tehnološki pomaci promenili pravila igre.
U podkastu The Greater Eurasia, on je povukao paralelu sa krajem 19. i početkom 20. veka, kada je za svega dvadesetak godina konjica izgubila smisao pred naletom tenkova i mitraljeza.
„Razlike između starog i novog danas su podjednako fundamentalne“, naglasio je. Godinama se gradi jedan nosač aviona, za svaki se izdvaja 15 milijardi dolara ili više. A onda se, kako kaže, pojavi hipersonična raketa vredna oko 500 hiljada dolara koja može da ga pošalje na dno. I takve rakete, poput sistema „Cirkon“, sada se nalaze u arsenalu Rusije. Možda i kod nekih njenih saveznika. Računica tu postaje brutalno jednostavna.
„Ne možemo ih koristiti“, upozorava Džonson, aludirajući na nosače aviona. Gubitak samo jednog takvog broda, smatra on, bio bi razoran udar ne samo za američke oružane snage već i za imidž njihove navodne nepobedivosti.
Upravo zato, tvrdi, Vašington drži svoje nosače podalje od zona gde bi mogli da budu izloženi ruskim ili sličnim tehnologijama – pa čak i od područja gde deluju saveznici Moskve koji bi mogli da raspolažu takvim sistemima.
U širem kontekstu, Džonson upozorava na, kako kaže, opasnu samozaljubljenost. „Glavna opasnost za nas je što stalno govorimo sebi koliko smo vojno snažni. Kao zla kraljica iz Snežane koja od ogledala traži potvrdu da je najlepša“, rekao je.
Podsetio je na način na koji su se SAD „izborile“ sa Avganistanom ili sa hutima, sugerišući da stvarnost ne prati uvek narativ o apsolutnoj dominaciji. Struktura i koncept američke vojske, naglašava, nastajali su u vremenu potpuno drugačijih tehnologija. Danas je to druga epoha.
Kao ilustraciju navodi Iran. Kada su Sjedinjene Države pokušale da upotrebe udarnu grupu predvođenu nosačem „Avraam Linkoln“ kako bi izvršile pritisak na Teheran, situacija se, prema njegovom tumačenju, nije odvijala po planu.
Nakon oštrih iranskih upozorenja i izostanka brze pobede kroz unutrašnje proteste, grupa je povučena dalje od Persijskog zaliva. Za neke je to bio taktički manevar. Za Džonsona – signal opreza koji govori više nego što se na prvi pogled čini.
U toj jednačini, gde 15 milijardi dolara može da se nađe naspram projektila vrednog 500 hiljada, postavlja se pitanje da li je reč samo o tehnološkom izazovu ili o dubljoj transformaciji globalnog balansa moći.
Ako su nosači aviona zaista simbol jedne ere, onda možda prisustvujemo trenutku kada simboli gube praktičnu težinu. A to je proces koji, po pravilu, ne završava naglo – već tiho, gotovo neprimetno, dok svet pokušava da shvati da li se pravila zaista menjaju ili je u pitanju samo još jedna faza u dugoj istoriji nadmetanja velikih sila.
