Probudio sam se u bolničkoj sobi sa strašnom glavoboljom – imao sam osećaj da se sve oko mene vrti. Setio sam se, kao kroz maglu, pada sa mog konja – Blekija.
Ležeći tako, slike su polako počele da nadolaze – slike koje su se smenjivale munjevitom brzinom. Izgledalo je kao da sam u nekom drugom svetu. Da li je to bila budućnost, ili je to neka drevna zemlja iz prošlosti, ne bih znao da kažem.
Odjednom, izgledalo mi je kao da sam u Los Anđelesu. Definitivno je to bio Los Anđeles samo veći, mnogo veći, a autobusi i automobili čudnog oblika prolazili su gradskim ulicama.
Pomislio sam u trenutku na Bulevar Holivud i odjednom sam bio tamo. Da li sam zaista bio tamo ne znam, ali bilo je dosta momaka mojih godina sa bradama i mnogi od njih su nosili minđuše. Sve devojke su nosile prilično kratke suknje i sve vreme su se kretale kao da plešu.
Pitao sam se da li mogu da razgovaram sa njima. Pozdravio sam ih, ali nisu me ni čuli ni videli. Primetio sam da je svuda vladala tišina. Ipak, delovalo je kao da nešto nedostaje, nešto što bi trebalo da bude tu.
U početku nisam mogao da shvatim, nisam znao šta je to što nedostaje, ali onda mi je sinulo. Nije bilo ptica. Osluškivao sam. Dugo sam šetao, ali nigde nije bilo ptica. Pitao sam se šta im se dogodilo. Da li su otišle? Gde? Opet sam mogao da čujem tišinu. Nikada nisam doživeo ništa slično. Osluškivao sam…samo tišina.
Tada sam znao da će se nešto dogoditi. Pitao sam se koja je godina. To svakako nije bila 1937. Video sam na uglu novine sa slikom predsednika. To definitivno nije bio Ruzvelt. Bio je viši, teži, velikih ušiju. Definitivno nije 1937, ali pitao sam se koja je. Izgledalo je kao 1969… ali nisam bio siguran. Nisam mogao da vidim dobro.
Neko je dolazio…neko u 1937…. to je bila ona debela medicinska sestra spremna da mi izmeri temperaturu. Probudio sam se. Bio je to samo san.
Glavobolja je postajala sve gora. Čudo je da nisam poginuo kada sam pao sa tog konja. Imao sam još jedan ludi san, ponovo u Holivudu. Ti čudni ljudi. Zašto se tako oblače pitam se? Našao sam se ponovo na Bulevaru i čekao sam da se nešto desi. Nešto veliko je trbalo da se desi i ja ću biti tamo.
Pogledao sam na sat pored tog velikog pozorišta. Bilo je 10 minuta do 4. Nešto veliko će se dogoditi. Hodao sam niz ulicu. U betonu ispred pozorišta bila su izlivena imena zvezda. Prepoznao sam nekoliko njih. Za ostala imena nikad nisam čuo.
Bilo mi je dosadno. Želeo sam da se vratim u bolnicu u Fresnu i želeo sam da ostanem tamo na Bulevaru, čak i ako me niko ne vidi. Ta luda deca. Zašto su tako obučena? Možda su se spremili za Noć veštica, ali vreme mi ne deluje kao za Noć veštica. Više kao neko rano proleće.
Opet sam čuo zvuk tišine. Zar ovi ljudi ne shvataju da su ptice negde otišle? Tišina postaje sve veća. Znam da će se nešto desiti. Predosećam to. Nešto se sada dešava! Sigurno. Probudila me je, cerekajući se, opet ona debela medicinska sestra. „Vreme je za tvoje mlekce“, kaže ona. Bože, žena od 30 godina tako da se ponaša. Sledeći put će možda doneti toplu čokoladu.
Trenutak dešavanja
Gde sam sve bio… Gde nisam bio! Bio sam na kraju sveta i nazad. Bio sam na kraju sveta. Ništa nije ostalo. Čak ni Fresno, iako ležim ovde ovog trenutka. Kad bi mi se oči malo razbistrile pa da sve ovo zapišem. Ionako mi niko neće verovati.
Vraćam se na onaj poslednji trenutak na Bulevaru. Pored mene je prošlo neko slatko dete, držeći za svaku ruku po jednog dečaka (pretpostavljam da su blizanci). Njena suknja je bila podignuta – pa, prilično visoka – i imala je umoran izgled lica.
Pomislio sam na trenutak da je pitam za ptice, šta im se dogodilo, a onda sam se setio da me zapravo ne vidi. Kosa joj je bila smrznuta. Mnogi od njih su tako izgledali, ali ona je izgledala prilično umorno i kao da je žalila zbog nečega. Pretpostavljam joj je bilo žao pre nego što se to dogodilo, jer se to nešto sigurno dogodilo.
Osećao se čudan miris, nije mi se sviđao. Mirisalo je na sumpor, sumpornu kiselinu, mirisalo je na smrt. Kada sam pogledao okolo u potrazi za devojkom, nje više nije bilo. Hteo sam da je nađem iz nekog razloga.
Očigledno je da sam znao da će se nešto dogoditi i da je trebalo da ostanem sa njom, da joj pomognem. Otišla je, a ja sam prešao pola bloka, a onda ponovo video sat. Oči su mi bile prikovane za taj sat, nisam mogao da se pomerim. Samo sam čekao. Bilo je pet minuta do četiri sata jednog sunčanog popodneva. Mislio sam da ću zauvek stajati i gledati u taj sat čekajući da se nešto desi.
Onda, kada je nastupilo, zapravo nije bilo ništa. Nije bilo ni približno tako strašno kao zemljotres koji smo osetili pre dve godine. Tlo se zatreslo, samo za trenutak. Ljudi su se začuđeno pogledali. Onda su se smejali, i ja sam se smejao. Dakle, ovo je ono što sam čekao. Ovaj smešni mali potres. Ništa se nije osetilo. Laknulo mi je i bio sam razočaran. Šta sam očekivao? Krenuo sam nazad Bulevarom, igrajući kao ona deca. Kako su izvodili te pokrete, pitao sam se.
Nikad nisam saznao. Osećao sam se kao da tlo nije čvrsto ispod mene. Znao sam da sanjam, a ipak nisam sanjao. Ponovo se osetio taj miris – dolazio je kao iz okeana. Stigao sam do prodavnice i video sam čudan izraz na licima dečaka.
Dvojica su bila tačno ispred mene, prilazila su mi. Obojica su imali bradu. Jedan od njih je čak imao i minđuše. Obratio mi se: „Hajdemo sa ovog mesta. Vratimo se na istok.“ Delovao je uplašeno. Kao da su trotoari podrhtavali odjednom. Jedna starica je imala psa, malog belog psa, i ona je stala i izgledala uplašeno, zgrabila ga je u naručje i rekla: „Idemo kući, Frou, Frou. Mama će te odvesti kući.” Ta jadna stara gospođa držala je svog psa. Uplašio sam se. Stvarno sam se uplašio.
Setio sam se devojke. Otišla je daleko niz blok, verovatno. Počeo sam da bežim. Trčao sam i trčao, a zemlja je stalno drhtala. Ali nisam mogao da je vidim, nisam mogao da osetim. Ali znao sam da drhti.
Svi su izgledali uplašeno. Izgledali su užasno. Jedna mlada dama samo je sela na trotoar i skupila se. Stalno je ponavljala: „Zemljotres, to je zemljotres“, iznova i iznova. Ali nisam mogao da vidim da je nešto drugačije nego inače.
Onda, kada je došlo. Kako je došlo. Kao ništa do sada viđeno u svetu. Bio je to vrisak sirene, dug i tih, ili vrisak žene koja je čuvala bebu, a koju sam često čuo kada sam bio dete. Bilo je grozno. Bilo je kao da je nešto – neko čudovište – guralo trotoare.
Osetilo se to mnogo pre nego što se moglo videti, kao da trotoari više neće izdržati. Pogledao sam u aute. Trubili su, ali vozači nisu bili uplašeni. Samo su nastavili da se kreću. Činilo se da još nisu znali da se nešto dešava.
Onda se jedan beli auto popeo na ivičnjak. Devojka koja je vozila samo je sedela za volanom. Sedela je tako zureći u jednu tačku, kao da ne može da se pomeri, ali ja sam je čuo. Zacvilila je. Kao devojčica. Pravila je čudne zvukove. Posmatrao sam je, misleći na drugu devojku.
Rekao sam da je to san i da ću se probuditi… ali nisam se probudio. Nisam se probudio. Podrhtavanje je ponovo počelo, ali ovoga puta drugačije. Bilo je to prijatno drhtanje, kao da se kolevka ljulja, a onda sam video kako se sredina Bulevara lomi na dva dela.
Beton je izgledao kao da ga neka džinovska lopata gura pravo nagore. Lomilo se na dva dela. Zato se devojci auto oteo van kontrole.. A onda ponovo glasan zvuk kakav nikada nisam čuo… pa hiljade zvukova… deca, i žene i oni ludaci sa minđušama.
Svi su se kretali, činilo se, neki od njih iznad trotoara. Ne mogu to da opišem. Bili su izdignuti. A vode je curila na sve strane. Krikovi. Bilo je grozno. Probudio sam se. Nikada više ne želim da imam taj san.
Zemljotres
Opet je došlo. Kao da je prvi put bio samo kratak pregled dešavanja i sve što sam mogao da se setim jeste da je bio smak sveta.
Bio sam tamo pozadi – sav taj plač. Bio sam tačno usred svega toga.
Osećao sam kao da će mi pući bubne opne. Svuda je bila buka. Ljudi su padali okolo, neki od njih su bili povređeni. Komadi zgrada leteli su u vazduhu. Jedan me je snažno udario u lice, ali izgleda da ga nisam osetio.
Želeo sam samo da se probudim, da pobegnem sa ovog mesta. Bilo je zabavno na početku, prvi san, kada sam nekako znao da ću sanjati smak sveta, ili tako nešto. Ovo je bilo strašno. U kolima su bili stariji ljudi. Većina dece je bila na ulici. Ljudi su vapili za pomoć, kao da im neko može pomoći… ali niko nije mogao. Niko im nije mogao pomoći.
Tada sam osetio da lebdim. Možda sam umro. Ne znam. Ali bio sam iznad grada. Naginjao se prema okeanu. Ipak, zgrade su opstajale. Držale su se.
Ljudi su videli da one opstaju i pokušali su da se priljube za njih ili da uđu unutra. Bilo je fantastično. Kao da je zgrada imala svoju volju. Sve ostalo se lomilo oko njih, a one su stajale. Bio sam gore iznad njih – gledao dole.
Počeo sam da navijam za njih. Hteo sam da da vičem, da vrištim. Ako zgrade opstanu, te zgrade na Bulevaru, možda bi devojka – devojka sa dvoje dece – možda mogla da uđe unutra.
Dešavanje je trajalo nekih tri minuta, ali ta tri minuta su izgledala kao večnost. Svi su pokušavali da uđu unutra, u zgradu. Hteli su da se drže za nju.
Znali ste da će izdržati, čak i ako voda nastavi da izlazi. Samo što nisu. Nikada nisam zamišljao kako bi bilo da zgrada umre. Zgrada umire kao i čovek. Popušta, sa nekim od većih se upravo to desilo.
Počele su da se raspadaju, kao starac sa paralizom, koji više nije mogao da izdrži. Urušavale su se. A mališani su vrištali, zajedno sa svima ostalima. Nisam mogao više da gledam u te ljude. Stalno sam želeo da idem napred. Stalno sam želeo da idem više.
Tada se činilo da sam van svega, ali sam mogao da vidim. Činilo se da sam gore na Velikom medvedu blizu San Bernardina, ali smešno je to što sam mogao da vidim sve. Znao sam šta se dešava.
Zemlja kao da je ponovo počela da drhti. Osetio sam to, iako sam bio visoko. Ovaj put je trajalo možda dvanaest sekundi, i bilo je nežno. Ne biste mogli da poverujete da nešto tako nežno može da izazove toliko štete.
Ali onda sam video ulice Los Anđelesa – i sve između planina San Bernardino i L.A., sve se naginjalo ka okeanu, kuće, sve što je ostalo. Mogao sam da vidim velike trake – desetine velikih traka koje su još uvek bile opterećene automobilima – pet traka na jednom mestu, i svi automobili klize na isti način.
Sada je okean ulazio, kretao se kao ogromna zmija preko kopna. Mogao sam da vidim sat, iako nisam bio tamo na Bulevaru. Bilo je 4:29. Prošlo je pola sata. Bilo mi je drago što više nisam mogao da čujem plač. Ali mogao sam sve da vidim. Sve sam mogao da vidim.
Drugi gradovi
Tada sam, kao da gledam ogromnu mapu sveta, mogao da vidim šta se dešava na zemlji i sa drugim ljudima. U San Francisku se takođe osetilo podrhtavanje, ali ni na koji način slično kao u Holivudu ili Los Anđelesu. Mogao sam da vidim kako se sve te planine spajaju – Sijera Nevada, San Andreas i Garlok.
Znao sam šta će se dogoditi San Francisku – preokreće se, zbog Garloka. Preokrenuće se naopako. Brzo je prošlo. Činilo se mnogo brže od Holivuda, ali tada nisam bio baš tamo. Bio sam daleko.
Dugo sam držao oči zatvorene – nekih desetak minuta – i kada sam ih otvorio video sam Veliki kanjon, taj veliki procep se približavao. A onda, Nevada, i dalje do Rena. Dole na jug, daleko dole Baja, Kalifornija, Meksiko, takođe. Izgledalo je kao da neki vulkan tamo dole eruptira, zajedno sa svim ostalim.
Video sam kartu Južne Amerike, posebno Kolumbije. Još jedna erupcija vulkana – snažno se trese. Činilo se da Venecuela ima nekog kralja vulkanske aktivnosti.
Daleko, u daljini, mogao sam da vidim Japan, takođe na rasedu. Bilo je tako daleko – nije bilo lako videti, jer sam još uvek bio na planini Veliki medved, ali je Japan počeo da zalazi u more.
Tada nisam mogao da odredim vreme, ali su ljudi izgledali kao lutke, daleko. Nisam mogao da čujem vrisak, ali sam mogao da vidim zaprepašćeni izraz na njihovim licima. Izgledali su tako iznenađeno… svi su bili kao lutke. Bilo je tako daleko da sam jedva mogao da ga vidim. Za minut-dva se činilo.. svi su otišli. Niko nije ostao.
Nisam mogao da odredim vreme. Nisam mogao da vidim sat. Pokušao sam da vidim Havaje. Mogao sam samo da vidim ogromne talase plime… kako udaraju o njega. Ljudi na ulicama su postajali mokri, i bili su uplašeni. Ali nisam video da neko ide u more. Video sam put oko sveta. Više poplava. Da li će svet biti potopljen?
Carigrad. Crno more se diže.
Činilo se da je Suecki kanal iz nekog razloga presušio. Sicilija je tonula. Mogao sam da vidim kartu. Planina Etna se tresla.
Nisam bio siguran koliko je sati. U Engleskoj su usledile gromne poplave, ali bez plimnih talasa. Voda, voda svuda, ali niko ne ide u more. Ljudi su bili uplašeni i plakali su.
Na nekim mestima su pali na ulicama na kolena i počeli da se mole za svet i spasenje. Nisam znao da su Englezi emotivni. Irska, Škotska – sve vrste crkava su bile prepune i noću i danju. Ljudi su nosili sveće i svi su plakali za Kalifornijom, Nevadom, delovima Kolorada…
Svi su plakali – većina njih nije ni poznavala nikoga u Kaliforniji, Nevadi, Juti, ali su plakali kao da su krvni srodnici. Kao jedna porodica. Kao da se njima desilo. Njujork je još uvek bio tamo, ništa se nije dogodilo, ali je nivo vode bio daleko veći.
Ovde su stvari bile drugačije. Ljudi su trčali ulicama i vikali – „kraj sveta!“ Deca su trčala u restorane i jela sve što im je bilo na vidiku. Video sam prodavnicu cipela u kojoj su sve cipele nestale za pet minuta.
Peta avenija – svi trče. Iz glasnog zvučnika dopiralo je da bi za nekoliko minuta moglo biti isključeno napajanje. Pet devojaka je trčalo kao ludo prema Y.W.C.A., onom mestu u Leksingtonu, ili negde drugde.
Trčali su kao da su nasmrt uplašene. Ali u Njujorku se ništa nije dešavalo. Video sam staricu sa kantama za đubre, kako ih puni vodom. Svi su izgledali nasmrt uplašeni.
Neki ljudi su izgledali ošamućeno. Činilo se da su ulice pune glasnih zvučnika. Nije bilo dnevnog svetla. Bila je noć. Video sam, kao i sledećeg dana da je sve bilo naopako. Opet se preko zvučnika moglo čuti o pokvarenim rezervoarima goriva – manjku ulja. Činilo se da ljudi pljačkaju pijace.
Oregon, Vašington, Dakota, Misuri, Minesota, Kanada
Video sam mnoga mesta koja su izgledala bezbedna, a ljudi se nisu uplašili. Posebno u ruralnim područjima. Ovde je sve bilo gotovo kao da se ništa nije dogodilo.
Činilo se da su ljudi na ova mesta išli peške, poneko automobilima (koji su još imali gorivo). Čuo sam – ili sam nekako znao – da se negde u Atlantiku pojavila velika površina zemlje.
Postajao sam strašno umoran. Hteo sam da se probudim, hteo sam da se vratim devojci – da znam gde je – ona i ono dvoje dece. Našao sam se nazad u Holivudu – i još je bilo 4:29. Tada nisam bio na Velikom medvedu – bio sam iznad Holivuda. Upravo sam bio tamo. U snu mi je izgledalo sasvim prirodno.
„Picture Stations“ [TV], radio, radio-amateri
Sad sam mogao čuti. Mogao sam da čujem, negde, kako preko radio-stanice govore ljudima da ne paniče. Umirali su na ulicama. Postojale su stanice sa slikama – neke i u Holivudu – koje su nastavljale da rade i prikazuju snimke, uz sva podrhtavanja.
Jedan momak (na stanici sa slikama) je bio mali niski momak koji je trebalo da bude preplašen na smrt. Ali nije bio. Stalno je vikao i čitao uputstva. Nešto u vezi sa helikopterima ili avionima koji će da dolete, ali znao sam da ne mogu.
Stvari su se dešavale u atmosferi. Talasi su sada navirali. Talasi. Toliko veliki talasi. Talasi noćne more. Još je bio dan. Sve ove radio stanice su se ugasile u isto vreme – Boulder brana je pukla.
Pitao sam se kako će ostali znati za to – ljudi na istoku. Tada sam video „radio-operatere“. Video sam ih na najčudnijim mestima, kao da sam tu sa njima. Stalno su zvonili na uzbunu. Jedan je stalno govorio: „Ovo je Kalifornija. Idemo u more. Ovo je Kalifornija. Idemo u more. Popnite se na visoka mesta. Idite u planine. Sve zapadne države – ovo je Kalifornija. Idemo na – Idemo na…” – Mislio sam da će reći, „more.” Ali mogao sam da ga vidim. Bio je u unutrašnjosti, ali je voda nadošla. Ruka mu se i dalje držala za sto, pokušavao je da ustane, da bi još jednom rekao: „Ovo je Kalifornija, idemo u more. Ovo je Kalifornija, idemo u more.” Činilo mi se da slušam ovo, iznova i iznova, nekoliko sati – samo te reči.
Nastavili su to da ponavljaju do poslednjeg trenutka – svi – uzvikujući „Idite u planine. Ovo je Kalifornija. Idemo u more.” Probudio sam se. Nije izgledalo kao da sam sanjao. Nikad nisam bio tako umoran. Minut ili dva, mislio sam da se to dogodilo. Pitao sam se dve stvari.
Nisam video sve šta se dogodilo Fresnu [njegovom domu] i nisam saznao šta se dogodilo toj devojci. Razmišljao sam o tome celo jutro. Sutra idem kući. To je bio samo san. Ništa više.
Niko u budućnosti na Holivud Bulevaru neće nositi minđuše – i te brade. Ništa slično se nikada neće dogoditi. Ta devojka je bila tako stvarna za mene – ona devojka sa ono dvoje dece. To se nikada neće desiti – ali ako jeste, kako bih joj mogao reći (možda još nije ni rođena) da se odseli iz Kalifornije kada dobije blizance – da ne može da bude na Bulevaru tog dana. Bila je tako stvarna!
Druga stvar – ti operateri – koji se tako drže – iznova i iznova – govore istu stvar: „Ovo je Kalifornija. Idemo u more. Ovo je Kalifornija. Idemo u more. Idite u planine. Dođite do vrhova brda. Kalifornija, Nevada, Kolorado, Arizona, Juta. Ovo je Kalifornija. Idemo u more.” Pretpostavljam da ću to čuti u glavi danima.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Webtribune.rs
