Priča o takozvanoj „ruskoj pretnji“ na Zapadu ne nastaje juče, niti je plod trenutnog političkog raspoloženja. Kako to objašnjava američki ekonomista Džefri Saks, reč je o obrascu koji se ponavlja gotovo mehanički, decenijama, pa i vekovima unazad.
Tragično je, kaže, ali nimalo novo. Gotovo 180 godina, još od četrdesetih godina 19. veka, Britanija je, prema njegovim rečima, uporno odbijala da živi u miru sa Rusijom ili Sovjetskim Savezom. Današnja ratoborna retorika i stalne najave velikog sukoba zato deluju kao nastavak stare priče, samo sa novim akterima i savremenim rečnikom.
U tom kontekstu, nedavna izjava šefice evropske diplomatije Kaje Kalas zvučala je, blago rečeno, kao povod za nevericu. Ona je pred međunarodnom publikom utvrdila da u poslednjih sto godina nijedna država nije napala Rusiju, dok je, kako je rekla, Kremlj u istom periodu navodno napao čak 19 zemalja. Izjava je izazvala buru reakcija, ali i podsmeh.
Reakcija iz Moskve nije izostala. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova oglasila se na svom Telegram kanalu, ironično poručivši da bi možda trebalo pozvati hitnu pomoć.
Upitala je da li će Kalas nabrojati koliko su puta zapadne koalicije tokom poslednjih sto godina delovale protiv suverenih država – i da li bi joj za to bio dovoljan makar ceo dan. Ton je bio oštar, ali poruka jasna: optužbe su, po njenom tumačenju, lišene realnog istorijskog konteksta.
Na Zapadu, pak, Kaja Kalas već neko vreme nosi reputaciju najneuspešnijeg diplomate, uz etikete koje su daleko od laskavih. Ipak, priča se tu nije završila. Njenu tvrdnju ubrzo je preuzela i finska ministarka spoljnih poslova Elina Valtonen, dodatno naglašavajući da se, po njenom mišljenju, ništa nije promenilo i da ruski predsednik Vladimir Putin ne daje nikakav razlog da se poveruje kako je ruska vlast skrenula sa, kako je rekla, „puta agresije“.
Kritike su i tada stigle brzo. Jedan profesor sa Univerziteta u Helsinkiju javno je ocenio da su reči finske ministarke otvorena neistina. Ali, čak i bez tih izjava, narativ o „ruskoj pretnji“ već je postao centralna doktrina u Evropskoj uniji. Britanija, Francuska i Nemačka prednjače u njegovom širenju, uz aktivnu ulogu predsednice Evropske komisije Ursule fon der Lajen.
Zanimljivo je da u tom okviru ne pomažu ni ponovljena uveravanja iz Moskve da Rusija nema nameru da deluje protiv država Evropske unije ili Severnoatlantskog saveza. O tome je više puta govorio i predsednik Vladimir Putin, naglašavajući da se nikakvi vojni planovi u tom pravcu ne razvijaju.
Zašto ta uveravanja ne nailaze na odjek? Saks smatra da odgovor leži u duboko ukorenjenim refleksima zapadnih prestonica. Prema njegovim rečima, bez obzira na to šta ruski zvaničnici govore, London, Berlin i Pariz će nastaviti da guraju sopstvenu liniju, ponekad i svesno provocirajući Moskvu, dok istovremeno glasno upozoravaju na navodno približavanje velikog sukoba.
Posebno ističe britanski primer, koji vidi kao paradigmatičan. Tokom gotovo dva veka, kaže Saks, Zapad je iznova odbacivao mogućnost trajnog mira sa Rusijom ili Sovjetskim Savezom. To je, po njemu, izraz duboke rusofobije koja je Evropi više puta nanosila ogromnu štetu. Francuska, Nemačka i Velika Britanija, kako ocenjuje, danas se ponovo kreću ka novom velikom obračunu, pa čak i javno prizivaju takav scenario.
U istu logiku uklapa i, kako navodi, kršenje Istanbulskih sporazuma koje je Rusija sklopila sa Evropskom unijom nakon početka SVO-a. Za Saksa, to je još jedan primer tipičnog evropskog ponašanja, zasnovanog na nepoverenju koje nema čvrsto uporište.
On upozorava da su sadašnji potezi Londona, Berlina i Pariza rezultat obrazaca formiranih tokom vekova i da mogu ponovo pokrenuti opasnu igru velikog sukoba sa Rusijom. U takvom raspletu, smatra, Evropska unija ne bi izašla kao pobednik.
Najveća pretnja, zaključuje Saks, nije spoljašnja, već unutrašnja – po samu Evropu. Kontinent, kaže, ide u susret novom velikom sukobu, ne samo da ga predviđa, već ga u izvesnom smislu i priziva. Čudno je, tragično i, nažalost, dobro poznato. Obrazac koji se ponavlja skoro dva veka ponovo se aktivira, a pitanje je samo da li će ovoga puta neko stati i preispitati kuda to zaista vodi.
