Srbija se pred Haškim tribunalom spasila zbog njihove „politike optužnica“, kaže za „Jutarnji“ Džefri Najs koji je vodio postupak protiv Slobodana Miloševića.
Kako navodi, nije bilo ozbiljnog pokušaja u slučajevima Karadžića i Mladića da se dokažu veze, pa su te presude u oba slučaja omogućile Srbiji da “tvrdi da nije strana u sukobu”, kao i da su “bosanski Srbi bili jedva nešto gori od drugih počinitelja”.
[adsenseyu1]
“Teško je objasniti kako je došlo do toga, premda niko od tužilaca, osim mene, nije pokušao da temeljno potvrditi veze, a slučaj u kojem sam bio tužilac- Milošević – završen je njegovom smrću; kako se čini prirodnom, što je bilo tako prikladno za sve srpske i međunarodne interese. Od trenutka kad je Zapad naredio Holbruku da žrtvuje teritoriju i stanovništvo Srebrenice, Žepe i Goražda povlačeći vazdušnu podršku Holanđanima, Srbija je uživala posebne povlastice Zapada”, kaže britanski tužilac.
Prema njegovim rečima, “odluke Zapada su nešto o čemu su Srbi bili, bez ikakve sumnje, obavešteni kako bi mapa mogla da bude sređena i to razmenom teritorija”.
“Povlastice su uključivale: a) odluku Međunarodnog suda pravde (ICJ) koja oslobađa Srbiju optužnice za genocid; b) neuspeh da se optuže drugi lideri države Srbije, Lilić ili Bulatović, za navode o genocidu iste onima protiv Miloševića i da se tako, pojedinačno ili kolektivno, pokaže da je Srbija – država – krivac u čijem su interesu svi krvavi ratovi vođeni; c) neuspeh da se Srbi poput Perišića optuže za genocid; d) obrazac presuda i žalbi koje su sve bile u službi srpskih interesa kao nedavno formiranje “Posebnog suda” koji će doneti zadovoljštinu Srbima postupcima samo protiv kosovskih Albanaca za moguće zločine koji su uvek mogli biti izneseni pred ICTY. (To je kao da se Zapad, koji je nametnuo ovaj sudski proces Kosovu, ne seća kako je termin “pravda pobednika” izveden iz postupaka samo jednoj strani u sukobu umrljao reputaciju suđenja u Nürnbergu)”, ističe Najs.
[adsenseyu4]
On navodi da kada je Milošević “iznenađujuće predat Haškom tribunalu”, postalo neizbežno da se pripremaju optužnice za zločine u Hrvatskoj i Bosni.
Osim toga, Najs ističe da je Miloševićevo sudsko veće “bilo nepodmitljivo, te je išlo tako daleko da otkrije da Milošević – pa tako i država kojoj je bio na čelu, uprkos tome što nismo smeli da kažemo takve stvari – mora da odgovara za genocid u Bosni”.
“Milošević bi svakako bio odgovarao za te tvrdnje koje bi se reflektovale na državu koju je vodio, ali umro je”, navodi Najs.
Džefri najs dodaje da u nekom trenutku svi treba da se pogledaju “u oči realnosti međunarodne pravde kako je razotkriva Haški tribunal”.
[adsenseyu1]
“Kad je međunarodni osećaj krivice zbog neuspeha u sprečavanju masakra u Jugoslaviji i Ruandi doveo do stvaranja ICTY-ja i ICTR-a (za Ruandu), međunarodna se zajednica verovatno nadala da će služiti kao zavoj na ranama neuspeha Zapada – formiran je sud za koji su građani sveta očekivali da bude i ponaša se kao odgovoran sud. Ni gomila nepouzdanih sudija, koji su dovedeni s ambasadorskih položaja ili ljudi kojima su vlade dugovale uslugu, nije mogao spasiti ICTY od toga da se na njega gleda kao na sud. Svi koji su vodili sud trebalo je – kao što sam pokušao u slučaju Milošević – učiniti da deluje kao odgovoran sud: a) dobiti odmah dokaze i ne dopustiti Srbiji, SAD i drugima da blokiraju sve za što im je odgovaralo da ostane u senci. To svet nije želeo; b) pokušati presude doneti brzo, modernim procesima koji nisu žrtve vlastitog osećaja preterane važnosti, nego odgovornosti prema interesima žrtava. Buduće generacije mogu teško osuditi ICTY za neuspehe tako da bi njegov stvarni i supstancijalni uspeh mogao ostati u trajnoj tmini”, ocenjuje Najs.
Prema njegovim rečima, buduće generacije biće “apsolutno nemilostive” kada je reč o sudu koji je trajao 24 godine kako bi doneo presude koje su mogli vrlo precizno u nekoliko meseci nakon zločina, poput masakra u Srebrenici.
[adsenseyu4]
“Građanin sveta će, više od svega, biti nemilostiv prema praksi koja je omogućila Srbiji da nikad ne preda dokumente iz svojih arhiva koji su pokazali što je Srbija činila, u opšte, a posebno u doba Srebrenice. UN je trebalo da unapred shvati da on – UN, a ne nužno bezubi ICTY – mora da natera nacionalne sudove da odmah dostave dokumente koji su relevantni za istragu ili za slučaj u postupku. UN to nije učinio i nema sumnje da to nikad nije želeo. Da je došlo do presedana u takvom procesu pribavljanja dokumenata vodeće zapadne sile ne bi imale izgovora da odgovore na sličan zahtev za dokumente vezane uz upitne intervencije ili sukobe (uzmimo, na primer, u obzir SAD ili Veliku Britaniju u slučaju Iraka). I to nikad neće učiniti. Što me dovodi do najgoreg neuspeha Tribunala. SAD, Velika Britanija i druge zemlje imaju arhivirane podatke o tome što se stvarno dogodilo, posebno u Srebrenici i što su te sile učinile da je do masakra moglo doći”, navodi Najs.
“Zbog uobičajenih pseudorazloga dokumenti su zadržani kao tajni. Tribunal nije učinio baš ništa kako bi prisilio Zapad da otvori svoje trezore. Upravo obrnuto. Kad sam pokušao da dobijem dokaze od onih koji su presreli razgovor o tome šta su Milošević i Mladić razgovarali u trenutku Srebrenice ili Žepe, ICTY se pozvao na prvi pritisak zapadnog entiteta i povukao zahtev za dostavu materijala. Da li bi takvu intervenciju učinili za lokalni zločin počinjen u nacionalnoj državi? Jasno da ne; ali sve je bilo ok kad su trenutni geopolitički interesi mogli biti dovedeni u pitanje, što je ostavilo vonjajući trag korupcije koji bi mogli pratiti istoričari sledećih stoleća ako bi da bace u smeće celokupan materijal inače vrednog Tribunala”, dodaje on.
(Jutarnji.hr)
