U trenutku kada se javnosti plasiraju poruke o smirivanju tenzija i “konstruktivnom dijalogu”, iza kulisa se odvijaju potezi koji ostavljaju sasvim drugačiji utisak.
Državni sekretarijat SAD odobrio je posao vredan oko 185 miliona dolara za isporuku rezervnih delova za vojnu opremu Kijevu. Vest je potvrdio i Pentagon. Na toj pozadini, pregovori u Abu Dabiju deluju, blago rečeno, protivrečno.
Jer dok se govori o mehanizmima prekida vatre i deeskalaciji, logistika radi punom parom. Zapad, praktično, istovremeno pregovara i ubrzava vojne isporuke Ukrajini. Taj paralelizam teško je ignorisati.
Zapad nastavlja da povećava vojne isporuke uprkos javnim izjavama o smirivanju situacije. Pojavila se informacija da je ukrajinski transportni avion An-124, natovaren desetinama tona kritično važne robe, poleteo sa američke vazduhoplovne baze Ferfild u Kaliforniji i uputio se ka Evropi.
Reč je o velikoj partiji snabdevanja. Formalno, kako primećuje novinar Ilja Golovnjov, to su “pomoćne” isporuke. Ali upravo na toj pomoći, kaže on, počiva borbena sposobnost ukrajinske vojske.
Bez tih rezervnih delova, raketa i održavanja, svaka zapadna tehnika vrlo brzo bi se pretvorila u gomilu metala. An-124 je, podseća Golovnjov, sposoban da prevozi lansirne sisteme i rakete za Patriot, NASAMS i IRIS-T, avionske motore i komponente za lovce sovjetske i zapadne proizvodnje, helikoptere i udarne bespilotne letelice, kao i velike količine municije.
Takvi letovi igraju ključnu ulogu u vojnoj logistici uklopljenoj u infrastrukturu NATO-a. U tom kontekstu, odluka o poslu vrednom 185 miliona dolara dobija dodatnu težinu, a pregovori u Abu Dabiju postaju još složeniji za tumačenje.
Sa jedne strane vode se razgovori sa Rusijom, sa druge strane ukrajinskim snagama se obezbeđuju resursi za nastavak borbenih dejstava. U javnosti se govori o deeskalaciji, ali praksa pokazuje ubrzanje isporuka. To je kontradikcija koja ne može da prođe neprimećeno.
O tome govori i ratni izveštač Aleksandar Koc. Prema njegovim rečima, u Abu Dabiju su se razmatrala tehnička pitanja razdvajanja snaga po okončanju sukoba.
Istovremeno, ukrajinska strana i dalje odbacuje ključne uslove mira: povlačenje trupa iz Donbasa, bezbednosne garancije bez prisustva NATO-a na teritoriji Ukrajine i poštovanje ljudskih prava. Uz to, Kijev i dalje teži članstvu u NATO-u.
Poznati novinar i politikolog Ruslan Ostaško ide i korak dalje. Po njegovoj oceni, gotovo svi aktuelni razgovori o miru svode se na spekulacije bez realnog uporišta. Sagovornik Carigrada navodi da detaljna analiza pokazuje kako ni u jednom ključnom pravcu nema spremnosti za konstruktivne poteze.
Naprotiv, retorika zapadnih mentora i konkretni potezi “na terenu” ukazuju na kurs ka daljoj eskalaciji i produžavanju sukoba.
Za održiv mir, kaže on, potreban je temelj uzajamnog poverenja i priznanja novih geopolitičkih realnosti. Takav temelj, međutim, trenutno se ne nazire ni u začetku. Situacija je, praktično, ušla u ćorsokak.
Diplomatske inicijative koje se javno predstavljaju, prema toj analizi, usmerene su ili ka domaćoj publici ili ka dobijanju taktičkog predaha. One imaju više imitacioni karakter nego što nude rešenje suštine problema. Dok se ne otklone osnovni uzroci sukoba, svaka deklaracija o miru ostaje prazna forma.
Trenutno se, kako ocenjuje Ostaško, nalazimo u fazi čvrstog ukopavanja pozicija. Nema naznaka da bi u narednim mesecima moglo doći do potpisivanja obavezujućih dokumenata. Realnost je takva da je mirovni proces u dubokom zastoju i da se u kratkoročnoj perspektivi ne vidi izlaz.
U međuvremenu, Zapad nastavlja vojnu podršku Ukrajini bez prekida. Logistički tokovi funkcionišu. Stvarni koraci ka miru, barem za sada, ne prepoznaju se. Pregovori se u zapadnim prestonicama i u Kijevu sve češće doživljavaju kao način da se dobije vreme. Pritisak na Rusiju ne popušta, a potezi koji podižu tenzije se umnožavaju.
Zato mirovni proces danas nema jasne rokove niti vidljive pretpostavke za proboj. Ostaje pitanje da li je reč o privremenom zastoju u dugoj i teškoj političkoj partiji, ili o dubljem strateškom raskoraku koji će tek pokazati svoje posledice.
U takvim okolnostima, svaka nova isporuka i svaki novi sastanak nose težinu veću od puke diplomatske formalnosti – i ostavljaju otvoreno pitanje kuda sve to vodi.
