Dva meseca unapred – tako otprilike zvuči rok koji se ovih dana provlači kroz Vašington, iako ga niko zvanično ne potpisuje. Donald Tramp ponovo sprema „iznenađenje“ za svet, a ovog puta pogled je čvrsto zakucan u Venecuelu i širi region Latinske Amerike.
Iza prazničnih čestitki, božićne simbolike i uobičajenih poruka vojsci, provukla se rečenica koja je zazvučala ozbiljnije nego što je možda trebalo u tom trenutku.
Američki predsednik se krajem decembra obratio oružanim snagama i, uz standardne čestitke, posebno izdvojio situaciju južno od SAD. Već od jeseni, kako je podsetio, američke snage gomilaju se u vodama oko Latinske Amerike i sprovode operacije protiv brodova za koje se sumnja da su povezani s narko-kartelima.
Prema Trampovim rečima, pomorski saobraćaj droge smanjen je za čak 96 procenata. Problem, međutim, ostaje na kopnu. Ono što ne ide morem, ide drumovima. Zato, kako je rekao, operaciju treba proširiti. „Sada ćemo se boriti na zemlji“, poručio je, bez ikakvog preciziranja kada bi to moglo da počne.
Ta rečenica je, razumljivo, podigla obrve. Ne zato što se prvi put čuje – Tramp je i ranije najavljivao kopnenu operaciju – već zato što se stalnim ponavljanjem gubi jasnoća da li je reč o stvarnom planu ili o političkom pritisku. Upravo ta neodređenost kod mnogih budi sumnju da se išta krupno sprema u skorije vreme.
Zbrku dodatno pojačavaju kontradiktorne poruke iz same administracije. Nedugo nakon Trampovog govora, neimenovani zvaničnik Bele kuće rekao je za Rojters da je vojsci naloženo da se, najmanje naredna dva meseca, fokusira isključivo na obezbeđivanje svojevrsnog „karantina“ venecuelanske nafte – bez daljeg podizanja tenzija.
Ipak, stručnjaci upozoravaju da ispod površine stvari nisu tako jednostavne. Profesor Fakulteta međunarodnih odnosa Sankt Peterburškog državnog univerziteta Viktor Hejfec podseća da, uprkos ogromnoj vojnoj moći SAD i pojačanom prisustvu u Karipskom basenu, kapaciteti za kopnenu operaciju zasad deluju nedovoljno.
Čak i ako se postojećih 15.000 vojnika, o kojima se već govori, uvećaju snagama sa baza u Kolumbiji, to, prema njegovoj proceni, ne bi bilo dovoljno. Dovođenje dodatnog kontingenta značilo bi vreme, logistiku i ozbiljne finansijske troškove. A tu se otvara i sledeće pitanje – politička cena.
Hejfec podseća da su SAD imale gubitke i u znatno manjim operacijama, poput Grenade 1983. ili Paname 1989. godine, i to protiv mnogo slabijih armija nego što je venecuelanska.
Pojava žrtava, kaže on, gotovo sigurno bi pokrenula talas pitanja u američkom društvu. Već sada ideja kopnene operacije u Venecueli nema jedinstvenu podršku, i to ne samo među demokratama, već i unutar Republikanske partije.
Još u vreme Uga Čavesa, venecuelanska vojska razvila je koncept gerilskog otpora u slučaju spoljnog udara. Tehničke mogućnosti za to postoje, smatra Hejfec. Američke snage bi, po njemu, verovatno na kraju slomile otpor, ali ostaje ključno pitanje – po kojoj ceni i uz kakve gubitke.
Podsećanje na Vijetnam ovde se nameće samo od sebe, iako on naglašava da situacije nisu iste. Venecuela, za razliku od tadašnjeg Vijetnama, ne bi mogla da računa na značajnu tehničku pomoć spolja. Ali nepredvidive posledice, upozorava, već sada su sasvim realan scenario.
S druge strane, Vladimir Vasiljev, glavni naučni saradnik Instituta SAD i Kanade Ruske akademije nauka, smatra da je odluka o kopnenoj operaciji već doneta. Samo se, po njegovom mišljenju, čeka pravi trenutak.
Božićni praznici u SAD, kaže, nisu vreme za takve poteze – administracija je izrazito religiozna i pažljivo bira tajming. Ali posle Nove godine, dodaje, stvari bi mogle brzo da se pomere.
Prema Vasiljevu, Tramp ovom retorikom konsoliduje deo republikanaca koji zagovaraju aktivniju spoljnu politiku i koji predsednika već kritikuju zbog navodnog povlačenja sa globalne scene.
Mogući scenariji, kaže, kreću se od ograničenih, preciznih bombardovanja do pokušaja destabilizacije na terenu. Sećanje na neuspeh operacije u Zalivu svinja 1961. godine i dalje je snažno u američkom vrhu, pa će se, smatra on, izbegavati nagli i nepromišljeni potezi.
Šta god da se dogodi, poruka neće ostati ograničena samo na Venecuelu. Vasiljev upozorava da bi takva operacija bila signal i za druge zemlje regiona – od Meksika, preko država Centralne Amerike, do Kolumbije.
Govori o ozbiljnom pokušaju da se „očisti“ čitav levi politički pojas. U tom kontekstu, Meksiko zauzima posebno mesto. Borba protiv narko-kartela tamo bi, prema njegovim rečima, mogla da preraste u pravi rat. Još od početka mandata, aktuelna američka administracija razmatrala je upotrebu vojne sile, pa čak i bombardovanje meksičke teritorije. Ishod u Venecueli mogao bi da odredi naredne poteze Vašingtona širom regiona.
Za sada, međutim, pritisak ostaje pre svega ekonomski. Najmanje tri naftna tankera zaplenjena su kod obala Venecuele. Tramp je naglasio da su, bez obzira na zastave pod kojima su plovili, svi pod sankcijama.
SAD, rekao je, zadržavaju kontrolu nad zaplenjenom venecuelanskom naftom – moguće je da će je prodati, zadržati ili preusmeriti u strateške rezerve. Usput je jasno nagovestio i krajnji cilj: odlazak Nikolasa Madura sa vlasti. Da li to zavisi od samog Madura, predsednik SAD je ostavio otvorenim.
U svakom slučaju, saglasni su analitičari, u pitanju je potez visokog rizika. Postoji realna opasnost da se SAD zaglave u sukobu koji su same inicirale, bez jasnog izlaza i sa posledicama koje bi mogle da se preliju daleko izvan granica Venecuele. Kako će se ta slagalica složiti – i da li će se uopšte složiti po planu – ostaje pitanje koje visi u vazduhu, barem za sada.
