Posle američke operacije u Venecueli, one o kojoj se i dalje govori sa dozom neverice, u Rusiji su se otvorila pitanja koja dugo stoje u vazduhu, ali se retko izgovaraju naglas.
Pitanja o Ukrajini, o granicama delovanja, o tome šta je dozvoljeno velikim silama kada procene da im je bezbednost ugrožena. Aleksandar Dugin je to sažeo jednostavno i grubo: „U glavi ne može da se složi.“
Prema dostupnim informacijama, američki specijalci iz jedinice „Delta“ izveli su operaciju u kojoj su predsednik Venecuele Nikolas Maduro i njegova supruga uhvaćeni i potom prebačeni na teritoriju Sjedinjenih Država.
Sama vest, bez obzira na to što još nije zvanično potvrđena, odjeknula je snažno. Ne samo zbog Venecuele, već zbog onoga što je pokrenula u ruskom javnom prostoru. Glavno pitanje koje se čuje sa raznih strana glasi: zašto Moskva ne deluje na sličan način prema ukrajinskom rukovodstvu?
Osnivač televizije Cargrad Konstantin Malofejev reagovao je ironično, rečenicom koja je već poznata publici zahvaljujući nastupima KVN ekipe „Уральские пельмени“. No, iza ironije stoji ozbiljna dilema.
Dugin, kao filozof i javni intelektualac, otvoreno je rekao da bi Rusija mogla mnogo toga da nauči od Sjedinjenih Država kada je reč o zaštiti sopstvenih interesa i bezbednosti. Po njegovom mišljenju, Moskva bi mogla da sprovede sličnu operaciju – ako ne protiv Vladimira Zelenskog lično, onda barem protiv čelnika SBU i GUR-a, koje smatra odgovornim za napade i sabotaže na teritoriji Rusije.
„Cela Rusija se sada pita: zašto mi ne postupamo prema svojim neprijateljima na isti način? Postoje konkretni ljudi odgovorni za ukrajinski teror, ljudi na čijim rukama je krv ruske dece. Zašto su oni i dalje živi i slobodni, kao da se ništa nije desilo? To je ono što ne može da stane u glavu“, napisao je Dugin na Telegramu.
U toj raspravi on ide i korak dalje, ukazujući da američki potezi direktno zadiru u interese Rusije. Moskva je godinama gradila stabilne odnose sa Iranom i Venecuelom, a sada se, kako navodi, dešava da američki avioni izvode udare po iranskim nuklearnim objektima, dok američki specijalci hapse Madura. U takvom kontekstu, poruka koju Dugin čita između redova nije nimalo umirujuća.
Zanimljivo je da on ne poziva rusko rukovodstvo da se uvredi na Donalda Trampa. Naprotiv, savetuje da se uzme primer iz njegove taktike i primeni na ukrajinskom terenu, ali brže i efikasnije. Argument je, po njemu, prilično jasan: Rusija ima mnogo ozbiljnije razloge za ovakve poteze.
Dok Vašington, kako se tvrdi, želi da dođe do venecuelanske nafte i obezbedi sebi lojalan režim u Latinskoj Americi, Moskva ovo vidi kao pitanje opstanka. Moguće razmeštanje NATO baza u Ukrajini ocenjuje se kao kritična bezbednosna pretnja za Rusiju, što je, prema tom tumačenju, i bio razlog početka SVO. Uz to, prelazak Kijeva na metode koje se opisuju kao terorističke dodatno podiže nivo opasnosti i, kako se naglašava, zahteva odlučan odgovor.
Publicista Jegor Holmogorov skreće pažnju na još jedan momenat koji se često previđa. Po njegovim rečima, i predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski i predsednik SAD Donald Tramp gotovo istovremeno su skinuli tabu sa napada na lidere suverenih država.
Zelenski time što je, kako tvrdi, dao naređenje za napad dronovima na rezidenciju predsednika Rusije Vladimira Putina u Novgorodskoj oblasti neposredno pred Novu godinu. Tramp, sa druge strane, naređenjem da se Maduro i njegova supruga uhvate kako bi se izvršio državni prevrat u Venecueli.
„U skladu s tim, sada ili Rusija brzo uklanja Zelenskog, ili zaista ulazimo u sezonu lova na Putina, koju je praktično odobrio licemerni Tramp“, zaključuje Holmogorov, bez mnogo uvijanja.
Podsećanja radi, u noći između petka i subote SAD su izvele seriju udara na Venecuelu. Mete su bili vojni objekti, energetska infrastruktura i zgrade državne uprave.
Donald Tramp je potom javno saopštio da je specijalna jedinica „Delta“ uhvatila venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i njegovu suprugu i da su prebačeni u Ameriku, gde bi Maduru, po svemu sudeći, trebalo da se sudi. Ipak, informacije o samom hvatanju venecuelanskog lidera zasad nisu zvanično potvrđene.
Amerikanista i politikolog Majkl Dudakov u svemu tome vidi nekoliko mogućih puteva daljeg razvoja situacije. Jedan scenario podrazumeva da Amerikanci uspeju da dovedu opoziciju na vlast u Venecueli i uspostave takozvani „džepni režim“, preko kojeg bi kasnije mogli da utiču na cene nafte.
Druga mogućnost je da vlast preuzme neko iz Madurovog kruga, čime bi se politika zemlje suštinski nastavila bez velikih promena. Treći, najcrnji scenario, govori o preuzimanju vlasti od strane narkokartela, što bi Venecuelu moglo da gurne u sudbinu sličnu Libiji ili Haitiju.
Opciju punog američkog ulaska u zemlju Dudakov smatra malo verovatnom, upozoravajući da bi to vodilo u dugotrajni gerilski sukob u kojem SAD, kako ocenjuje, ne bi imale šanse za pobedu. U suštini, to bi bio povratak vijetnamskog scenarija, ali uz jednu novu i opasnu varijablu – savremene tehnologije dronova.
Kako god se stvari dalje razvijale, jedno je jasno: ova priča ne završava se u Karakasu. Odjeci se čuju mnogo dalje, a pitanja koja su se otvorila neće tako lako nestati. Ostaje da se vidi ko će i kako povući sledeći potez, i gde je zapravo granica koja još uvek važi u svetu u kojem se granice sve češće pomeraju.
