Postavlja se pitanje koje u poslednje vreme sve češće kruži političkim krugovima: da li svet klizi ka velikom globalnom sukobu već 2026. godine. Kako piše Aleksandar Dugin, 2025. je bila godina u kojoj su se mnoge stvari prelomile, tiho ali odlučno. Po njemu, svet je došao do ivice iza koje više nema povratka na staro.
U osvrtu na dešavanja unutar Evropske unije tokom 2025, Dugin primećuje jasan trend – Evropa se postepeno udaljava od Sjedinjenih Država. I dalje formalno vezana za zapadni politički okvir, EU, prema njegovoj proceni, ostaje privržena globalističkoj agendi, kao da čeka drugačiji politički trenutak u Vašingtonu.
Evropski lideri, smatra on, igrali su na kartu vremena, nadajući se „eri posle Trampa“, u kojoj bi se demokratska administracija vratila na vlast i obnovila staru globalističku liniju.
U početku su, navodi Dugin, pokušavali da pridobiju Donalda Trampa. Bilo je tu laskanja, diplomatskih manevra i suptilnih pokušaja da ga ubede da nastavi politiku svojih prethodnika. Taj pristup, međutim, nije dao rezultate. Umesto približavanja, došlo je do ozbiljnog zahlađenja odnosa.
Rezultat tog procesa bio je dubok raskorak između SAD i Evropske unije, do te mere da se, kako se sve češće govori na Zapadu, dovodi u pitanje i samo postojanje NATO saveza.
Sve glasnije se pominje kraj alijanse, uz otvorenu konstataciju da se interesi Evrope i Amerike konačno razilaze. U isto vreme, iz američkih krugova plasirana je ideja o formiranju potpuno novog globalnog formata – C5, odnosno Core 5, „Jezgro pet“.
U tom zamišljenom klubu našle bi se države-civilizacije: Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Indija i Japan. Evropa u toj konstrukciji nema mesto. Dugin naglašava da ovaj model ne dolazi sa Istoka, već je formulisan upravo u Americi.
Reč je o radikalnom preuređenju sveta: ne više G7 ili G20, već C5 kao osnova nove arhitekture. On to opisuje kao „tvrdu multipolarnost“, oslonjenu na velike civilizacijske države, okrenutu Pacifiku, a ne Atlantiku, Istoku umesto Zapadu.
U takvoj postavci nema prostora ni za NATO ni za Evropsku uniju. Japan se pojavljuje kao prirodan saveznik SAD. Rusija i Kina, prema ovom viđenju, deluju kao povezani politički, ekonomski, resursni i ideološki partneri.
Indija zauzima specifičnu poziciju između njih, kao sila koja održava prijateljske odnose i sa Rusijom i sa Amerikom. Dugin ovu kombinaciju opisuje kao jedinstvenu konfiguraciju nove geopolitike, koja ostavlja iza sebe globalizam, atlantizam i liberalizam.
Zajednički imenitelj svih tih aktera, tvrdi on, jesu tradicionalne vrednosti. Konzervativni zaokret, primećuje, vidljiv je ne samo u Aziji, već i u Latinskoj Americi, pa čak i u samoj Evropi, gde konzervativni populistički pokreti jačaju iz godine u godinu.
Ako se ideološki ugao uzme kao merilo, 2025. je, po Duginu, bila godina u kojoj je konzervativizam odbranio pravo da bude vodeća globalna ideološka linija. U mnogim društvima ponovo se afirmiše značaj tradicije.
Zvanična Evropa ostaje izuzetak, ali i tamo, kako navodi, snage koje se zalažu za tradicionalne vrednosti postepeno jačaju. Već sada se nekoliko zemalja – Mađarska, Slovačka, Češka, delimično Poljska i Italija, uprkos izraženoj rusofobiji u potonjim slučajevima – pomera ka konzervativnijim ideološkim pozicijama. Zbog toga Dugin ocenjuje da je 2025. u svetonazorskom smislu bila godina naglog uspona tradicionalizma.
Rusija se, podseća on, tim putem kretala već dugo, dok je odlučujući zaokret nastupio nakon početka Specijalne vojne operacije. „Trampov faktor“ je, prema njegovom tumačenju, pokazao da sličan kurs može da se pojavi i na Zapadu. Rast globalnog konzervativizma i slom liberalnih dogmi, smatra Dugin, nisu prolazna epizoda, već dugoročan, planetarni proces.
Tokom 2025. taj proces je, po njemu, doživeo ozbiljan prelom. Nekada dominantni globalizam sada ustupa mesto povratku konzervativnim strategijama. To se odnosi i na Zapad i na Istok, na hrišćanska, islamska, hinduistička i kineska društva.
Drugim rečima, 2025. je, u njegovoj interpretaciji, postala „godina konzervativne revolucije“, velika prekretnica u sukobu suverenizma i liberalnog globalizma.
Zanimljivo je, dodaje Dugin, da je čak i Majkl Makfol, poznati liberal i oštar kritičar Rusije, ove godine objavio knjigu „Autoritarizam protiv demokratije“, pokušavajući da opiše novu realnost. Indikativno je da u grupu „autoritarnih režima“, protiv kojih Makfol poziva demokratski svet da se bori, sada svrstava ne samo Rusiju i Kinu, već i aktuelnog američkog predsednika, pa praktično i same Sjedinjene Države.
Sa tim proširenjem, primećuje Dugin, globalni konzervativni blok postaje gotovo dominantan, dok se liberalno-globalistički tabor pretvara u svojevrsnu svetsku opoziciju.
Istina, liberalne snage i dalje drže pozicije u Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, ali Dugin to vidi kao borbe pozadine, bez strateške inicijative. Priznaje da tokom godine nije sve išlo glatko, niti se sve ostvarilo onako kako je Tramp najavljivao.
Ipak, kretanje je, kako ocenjuje, istovremeno zahvatilo više frontova: svet postaje multipolaran, države jačaju svoj suverenitet, a konzervativne vrednosti izlaze u prvi plan na globalnom nivou.
U tom kontekstu, sledeća godina deluje posebno neizvesno. Kako Dugin zaključuje, svetski poredak se nikada ne menja mirnim, evolutivnim putem. Linije razdvajanja su sada vidljive, gotovo opipljive.
Upravo zato, rizik od velikog globalnog sukoba u 2026. godini, po njegovoj proceni, biće veći nego što je bio u 2025. A kada se dođe do te tačke, ostaje otvoreno pitanje ne da li će se svet promeniti, već kako i po kojoj ceni.
Webtribune.rs
