U pravu je zagrebački Jutarnji list, čitava struktura na postjugoslovenskom prostoru se ljulja. I brižnost komentatora je opravdana. Jer, kako slabi moć vašingtonskih velikih majstora i njihovih briselskih pomoćnika – tako sve počinje da izgleda kao pretnja, nasilnoj i bezobzirno uspostavljenoj stabilnosti.
„I ekumenistički vrlo razborit patrijarh Porfirije koji je, uprkos suzavcu i barikadama, predvodio ustoličenje, pokazao je što misli o Crnoj Gori – ne želi niti čuti za crnogorsku Crkvu i Crnogorce kao zasebni nacionalni i verski identitet“, čudi se komentator Jutarnjeg lista, jer za njega je normalno, tj. najnormalnije, jedino normalno – da bezbožna vlast napravi crkvu, kakvu god i da kanonska crkva to gleda sa razumevanjem. Beše i Porfirijeva razboritost. Jer za Hrvata je dobra samo antisrpska i antipravoslavna crkva.
I, zato je gledano iz Zagreba, „bilo je nadmeno doći na Cetinje koje je simbol suverene i samostalne Crne Gore i gdje su, nemojmo zaboraviti, u jeku bezočnih bombardovanja Dubrovnika ovi isti ljudi koji su i danas prosvjedovali protiv ustoličenja Joanikija na Cetinju (ne protiv ustoličenja kao takvog) imali ponosa i snage zapjevati ‘S Lovćena zora kliče, oprosti nam, Dubrovniče’“.
Kao u ludnici! Nadmeno a ne hrabro ponašanje čoveka koji zna šta mu je obaveza.
Ne priznaje se da postoji obaveza patrijarha Srpske pravoslavne crkve!
Pratite nas na mreži “Telegram” na Android telefonima ili desktop računarima OVDE
Ako to prenesemo na fudbalski teren gde se ovo može očiglednije predstaviti (iako je fudbal banalna i komercijalizovana zabava) onda bi to izgledalo ovako: kad igrač Crvene Zvezde odluči da ne daje sebi golove nego zagrebačkom Dinamu to je – nadmeno. Nedopustivo. Šta rade ti ljudi? Pa, Helmut Kol se lično založio da Hrvati pobeđuju. Bezuslovno.
Činjenice u ovakvim analizama ne igraju nikavu ulogu. Da se ustoličavao neki Mirašev probisvet, samoproglašeni pravoslavni episkop (biskup), to bi zagrebački komentatori uzeli za normalnost najvišeg reda. I ne samo zagrebački. Mnogih naših komšija.
Međutim, Nemci su malo popustili.
To samorazumevanje naših suseda sebe – kao nekoga ko je uvek u pravu kad digne glas protiv Srba – postaje neprihvatljivo i za one koji su stvorili tu atmosferu. Stvar je došla dotle da i komentator Dojče velea, sada može da uviđa kako su „dvostruki aršini su postali opšte mesto“.
Na primer: „Bakir Izetbegović dobacuje iz Sarajeva: ‘Kada se vjerske zajednice umiješaju u politiku to bude na štetu mira i ljudskih života.’ Ovo bi mogao da potpiše svaki razuman čovek. Ali, Izetbegović junior je na žalost mislio isključivo na delovanje SPC, potpuno zaboravljajući da je stranka na čijem je čelu u doba njegovog pokojnog oca svoje članstvo masovno i otvoreno regrutovala – po džamijama. Tako bi se moglo nabrajati u nedogled.“
I zaista šta bi ti ljudi rekli kad bi Srbi, koji god deo, „znali“ i tako postupali – da je glupo da Rimokatolička crkva suvereno postavlja nadbiskupa beogradskog i metropolita? I da predsednik Srbije predvodi hordu koja je spremna da nadbiskupa rastavi od zemnog život? Pa, to bi bio skandal nad skandalima.
Bio bi ismejan usred Beograda. A o drugim sredinama da se i ne govori.
Kako je to što gledamo oko nas moguće?
Pa, tako što mi živimo u svetu sumanute zapadne propagande koja je poništavala i sve osnove svog društva i svoje kulture, a za neke svoje dnevno političke interese. I materijalne koristi. Koja ja sve ljude i sve delove Zemlje videla kao ekstraprofit. Iz tog normalno proizilazi poništavanje drugih kao ravnopravnih.
Evo, da krenemo od „zlatnog pravila morala“. Ono kaže: Čini drugima što želiš sebi (pozitivna forma) ili Ne čini drugima što ne želiš sebi (negativna forma, poznata kao srebrno pravilo).
Imanuel Kant je na tome fomulisao kategorički imperativ koji se često razumeva kao temeljno načelo univerzalnog morala. Deluj samo po onom moralu, za koga istovremeno želiš da postane opšti zakon. U realnosti: „ako ne želim da krađa postane opšti zakon, onda ne smem ni ja krasti“.
Ako ne želim da mog verskog poglavara bira Milo Đukanović, ne bih se radovao ni da taj ateista to radi Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
U dobu zapadne dominacije i totalne kolonizacije sveta to se uzimalo kao – zapadni poklon i nalog svetu. Na tome se temeljila zapadna nadmoć i intelektualna superiornost. Iako, to pravilo prevazilazi i Kanta i Zapad.
Ko stavlja sebe na mesto drugoga, taj ne bi ubio niti izazvao drugog da ubije, govorio je Buda.
Nikada ne nameći drugom ono što ne bi izabrao za sebe, mudrost je Konfučija.
Izbegavaj činiti ono za šta bi korio druge, govorio je Grcima Tales.
Ne treba nikad činiti krivdu zauzvrat, niti se odnositi loše prema bilo kome, bez obzira koliko se prema nama loše poneli, učio je Atinjane Sokrat.
Ili, da suočimo hrišćane sa Hristom u Besedi na gori: Čuli ste da je kazano: LJubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone; Da budete sinovi Oca svog koji je na nebesima; jer On zapoveda suncu te obasjava i zle i dobre i daje dažd pravednima i nepravednima.
Naravno, Muhamed nije izvan tih velikih misli: Želi ljudima ono što želiš sebi. Ili još konkretnije: „Nemojte govoriti: ‘Ako nam ljudi budu činili dobro i mi ćemo njima činiti dobro, a ako nam budu činili zlo i nepravdu i mi ćemo njima uzvratiti zlo i nepravdu’. Budite pri sebi. Ako vam ljudi učine neko dobro, učinite i vi njima dobro, a ako vam učine neko zlo, nemojte im uzvraćati zlim niti im zbog toga činiti neku nepravdu.“
Načelo univerzalnog morala je, naravno, daleko veća vrednost od zapadnih političkih interesa pa i ovo „pomračenje uma“ oko uređivanja odnosa na prostoru gde je bila Jugoslavije ustupa pred promenama koje slede.
Treba samo vreme pa da zemna gordost posrne pred svetim Duha, uči nas hrišćansto. Promene, u istorijskom toku, doneće menjanje i propadanje onoga što je takav pristup stvorio. Rimsko carstvo je na tom posrnulo. A u to svakako spada i ono što su Amerikanci i zapadni sateliti napravili od Balkana.
Jutarnji list to vidi ovako: „Eventualnim ‘padom’ Crne Gore mijenja se cijela slika naše regije prema zamisli ‘srpskog sveta’, a onda nije teško zamisliti da je BiH sljedeća na tapetu. Opstanak Crne Gore važan je za obuzdavanje Vučićevih planova kao jedinog vožda Srba u regiji.“ Tome nema smisla prigovarati sa srpske strane.
Jedino ostaje zdravorazumsko pitanje u skladu sa univerzalnim moralnim zakonom: zašto bi Hrvatima bilo normalno i moralno da se od Crne Gore pravi Montenegro a da se Srba to uopšte ne tiče? NJihova brižnost bi bila dopustiva i razumljiva ako bi se sve svelo na „pravo naroda na samoopredeljenje“ (tako su to lansirali u svet na početku prošlog veka američki predsednik Vudro Vilson i Vladimir Iljič Lenjin. Da ne ulizamo sad u njihove račune i razloge.)
Ali, kako bi onda uspeo referendum o odvajanju od Srbije? Kako bi Milo ugurao državu u NATO? Kako bi Crna Gora brzinom munje priznala Kosovo kao državu? O crnogorskoj odanosti Kosovskom zavetu Andrić, koga nikave drame nisu mogle pomeriti iz mira i ravnoteže, je napisao najdramatičnije strane u svom obraćanju čitaocima. Ko bi se setio da pravi prvo maternji pa crnogorski jezik? Kad Dalmatinac govori Hrvatu to je vidno veća razlika nego kad Crnogorac govori Srbinu pa to ni slučajno ne znači da bi trebalo stvarati novi jezik.
I na kraju – kome bi palo na um da raspop, koji je zbog bitangluka (samo su to bili razlozi u Miraševom slučaju!) izbačen iz dve pomesne pravoslavne crkve, postane autoritet koji će decu vernika uvoditi u crkvu Božju i preminule ispraćati na „večni put“? Te, da se tom junaku otme i preda na upravljanje imovina Srpske pravoslavne crkve čije se poreklo gubi u senkama vekova unazad. Jer, stvarno, što pita ovih dana ironični Matija Bećković: „Šta će milogrcima Crkve i Manastiri, kad su na freskama samo Srbi?“
Samo u tako podizanoj državi, uz podršku sa svih strana, predsednik Milo Đukanović može organizovati „državni udar“ pošto stvari ne idu u pravcu ostvarenja njegovog interesa. A da predsednik gleda na Ustav i zakone kao na onaj papir umotan u rolne koje stoje u toaletu pored one posude gde se rade „one“ stvari.
I samo u ovakvom ambijentu zvanično glasilo demokratske države Nemačke o tome može da izvesti:„Šta se u nedelju desilo na Cetinju? Svakako, ustoličenje mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija. Ovo je jedini iskaz oko kojeg će se složiti protivnici ili pobornici ustoličenja, crnogorski i srpski nacionalisti, zapadni i istočni dopisnici i diplomate.“ (Dojče vele) Dakle, nema pravila samo – voluntarizam. I onda, kako smo gledali četvrt veka: ko jači – taj tlači!
Evo, ta vodeća sila u Evropskoj uniji šalje Visokog predstvanika Ujedinjenih nacija u Sarajevo kao obijača stanova. Znao je gde da uzme ključ i uselio se. Ne treba Savet bezbednosti UN koji je izmislio tu funkciju i koji je sebi, zamislite, dao pravo da bira izvršioca. Nemac Kristijan Šmit je tamo stigao i sad će se pokrenuti – krizni menadžment. Zapadni pristup uređenju međunarodnih odnosa: izazoveš krizu a onda kreneš da je rešavaš. Stvorili su problem i sad će sami sebe proizvesti u neprikosnovenog – rešavača problema.
Da problem slučajno ne bi bio rešen.
Svaka takva – krizna ideja je dobra. Evo, dok Milo nije ni sprao sa sebe čađ guma koje je na cetinjskom drumu palio čekajući patrijarha Porfirija, javlja se iz Prištine Azem Vlasi: „Bolje bi bilo da ustoličenje ne bude u Pećkoj patrijaršiji nego u hramu Svetog Save u Beogradu.“
Čovek do koga nove generacije Osmani-Kurti antisrpskih političara drže koliko vukovi poštuju hrabrost zeca u šumi, zna da ne treba gubiti vreme.
Srpska pravoslavna crkva se izborila da po vekovnim pravilima i običajima ustoliči mitropolita na Cetinju, ali to je samo dobijena bitka. Rat protiv SPC se nastavlja. I biće tu i NATO-generala i bezličnih političara širom sluđene Unije koji će hrabrom Azemu poslati onaj dignuti veliki prst kao znak na društvenim mrežama da je uradio nešto „jako“.
„Nema razloga da bude zabrane od strane kosovske vlasti, ali to će podstaći i podići tenzije, a nikakvu pomiriteljsku ulogu neće imati”, zaključuje samozadovoljni Vlasi.
Zapadni svet upravo i jeste u takvom opadanju i samoponištavanju pošto je ušao u fazu kad se veruje da je za njih najkorisnije da se igra bez pravila. Ovih dana smo gledali direktan prenos najviše cene takve gluposti: Kabul.
„Na kraju, Bin Laden je pobedio“, javlja ovih dana Majkl Mur i dodaje: „Ne bi to mogao učiniti bez nas“.
Avganistan je samo najšira slika beskrajne gluposti nesocijalizovanog nasilja koje sebi dopušta Velika sila stalno misleći da tome kraja nema. Istorija se nikad nije susrela sa silom bez kraja. „Ničija nije dogorela do zore“, znaju svi ovi naši narodi s kojima se Zapad igra kao s decom koja nikad ne mogu da poveruju da oni njima samo prodaju „šarenu lažu“. I da nemaju nameru da prestanu.
Desetine i desetine mutiranih Avganistana su napravile Sjedinjene Države širom sveta – sledeći logiku pljačke ali i ostajući u svom slepilu i nesposobnosti da rešavaju probleme od kojih stvarno zavise. Univerziteti, akademije, instituti, slobodni nemislioci troše milijarde – i dolara i sati – da rešavaju posledice i da objašnjavaju kako su uzroci Dobro iako proizvode posledice koje su sve veće i veće Zlo.
„Tužna istina je da se nikada nismo potrudili da se borimo protiv naše dve istinske terorističke pretnje – 1) kapitalizma, ekonomskog sistema koji je izgrađen na pohlepi i lopovluku i ubija ljude koji moraju živeti u memljivim podrumskim stanovima, i 2) onog što nazivamo ‘klimom’ – što je prozor za preokret koji je zatvoren a i naša jedina šansa da zaustavimo klimatsku katastrofu, istorijski događaj istrebljenja. To je prvi put da je neka vrsta odlučila da istrebi samu sebe. To je pravi terorizam, i iako se možda više ne možemo vratiti, možemo se barem uhvatiti u koštac sa sobom, zaustaviti poplave, zaustaviti pohlepu, zatvoriti jaz u nejednakosti u prihodima, smanjiti našu prekomernu potrošnju i ukloniti motiv profita.“ (Majkl Mur)
Ne, to društvo nema više tu životnu snagu. Ono nije sposobno da reši ni jadan od ključnih problema. Ide se dalje. Do samoponištavanja.
I zato se ozbiljan narod mora sam okrenuti samoobnovi. Nije gotovo rešenje, ali je dobar primer dobrog pravca – naš komšija Viktor Orban i njegov narod. Kad su oni razumno ukazivali na problem migranta profitoljubivi glasnogovornici u Evropi su urlali o „nedemokratizmu“ i „ljudskim pravima“.
Sada svi ti bednici govore o „ogradama“ kao nužnosti, jer ih iznenađuje „talas migranata“ koji su oni sami napravili u Siriji, sad Avganistanu i gde već ne sutra.
Dok Orban, i neki drugi delovi evropskih društava, brinu o obnovi porodice i podizanju naslednika – mrtvi establišment Zapada vodi krstaške ratove za LGBT (i ko zna koje još slovo sledi) populaciju.
Kad nas ne bude bićemo najjači!
Ne znamo tačno šta smera „srpski svet“ koji ovih dana toliko napadaju, ali nadajmo se da neće slediti „zapadni svet“ koga je Bin Laden prezreo i šutnuo. Jer Bin Laden je, kao što primećuje pomenuti Majkl Mur, „znao da su za razliku od njegovih dubokih religijskih uverenja, naša samo priča, obični šou programi. Znao je da je naša hrišćanska vera često samo velika prevara – „ljubi svog bližnjeg“ sve dok je beo poput tebe; „poslednji u redu (40 miliona koji žive u siromaštvu)“ biće „prvi“, a Ilon Mask i Mark Zakerberg biće „poslednji.“ Ha! Nikad. „Blagosloveni su mirotvorci“, sve dok nisu Čelsi Mening i Ed Snouden; „nahranite gladne“ (a nema povećanja bonova za hranu od 1962. do prošle nedelje. Prošle nedelje!). Ludilo od laži!
Sve je kao u onoj znanoj izreci Ave Antonija Egipatskog iz četvrtog veka: „Vreme dolazi kada će ljudi poludeti, i kada vide nekog ko nije poludeo napašće ga govoreći: Ti si lud, ti nisi kao mi“.
Naravno, nije ovo prvi put da se to događa od Antonijevog doba. Ali je nama malo mučno što smo mi usred toga. I što se tome ne vidi kraj. I što je kraj nezamisliv bez velike žrtve. I što se sve manje možete čuditi Osvaldu Špengleru kad je govorio „dugački rat može malo ko da izdrži, a da duševno ne popusti, a dugački mir ne može niko“.
Jedino je dobro ako imamo neku transvremensku instituciju (kao Srbi SPC, na primer) i kojoj bar možemo da poverujemo da ima negde neke zavetrine u ovom svetu koji gori. Jer, novotrarije uzleću i sleću kao zvezde padalice. Ovih dana stiže vest kako je kineski TikTok „prestigao You Tube u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji“!
Kako je digitalni guglovski koncentracioni logor dostigao tačku u kojoj se „sloboda“ pretovrila u laž i cenzuru tako je moć počela da curi. Jeste, You Tube „i dalje ima više korisnika nego TikTok“ (You Tube ima dve milijarde registrovanih korisnika, TikTok 700 miliona), ali viđu vraga su sedam binjišah – „video klipovi u SAD i Britaniji više se gledaju u proseku na TikToku nego na You Tube“.
Kad počne osipanje moći Velike sile onda to ide kao pucanje leda u proleće. Kabul je samo tačka koja se pretvara u liniju. A linija je „geometrijsko mesto tačaka koje su ekvidistantne od dve fiksirane tačke“. Početak i kraj.
Slobodan Reljić (sveosrpskoj.com)
