U Moskvi se ovih dana sve glasnije govori o tome da su poruke koje dolaze iz Vašingtona tokom razgovora o Ukrajini daleko od iskrenih.
Prema oceni politikologa-amerikaniste Maleka Dudakova, Sjedinjene Države u pregovorima zapravo pokušavaju da Evropu gurnu u prvi plan, i to ne iz solidarnosti, već sa vrlo konkretnim ciljem – da oslabe Evropsku uniju i njenu pregovaračku poziciju.
Dudakov, stručnjak čija je uža oblast proučavanje američke politike, smatra da ideja o slanju trupa NATO zemalja u Ukrajinu nije ništa drugo do pažljivo konstruisan blef.
Po njegovim rečima, Amerikanci nemaju nameru da šalju sopstvene vojnike, ali im ne bi smetalo da evropskim saveznicima ponude da „preuzmu“ teret sukoba koji je već izgubljen.
Ako, kako kaže, evropski politički krugovi toliko insistiraju na nastavku podrške Kijevu, onda bi upravo oni trebalo da pokažu koliko su zaista spremni da idu daleko – čak i do formiranja sopstvenih vojnih kontingenata za slanje na teren.
U toj logici, priča o evropskim trupama u Ukrajini deluje više kao pritisak nego kao realan plan. Dudakov ne isključuje mogućnost da Vašington ovakvim signalima pokušava da oslabi Brisel za pregovaračkim stolom, stavljajući evropske lidere pred svršeni čin.
Poruka je jednostavna: Ako želite da se vaša pozicija ozbiljno shvati, pokažite na šta ste sposobni. U suprotnom, ako se ispostavi da Evropa nije spremna da takav korak napravi, njen uticaj i pregovaračka snaga će neminovno slabiti.
Takav pristup, prema njegovoj proceni, ima i dodatni efekat – razotkriva unutrašnje podele unutar same Evropske unije. U trenutku kada bi trebalo doneti odluku o slanju vojnika, razlike između država članica postale bi očigledne, a to bi dodatno otežalo bilo kakav zajednički nastup.
U tom kontekstu, pažnju je privukao i tekst američkog lista The New York Times od 17. decembra, u kojem se navodi da su predstavnici SAD i Evropske unije tokom sastanaka sa ukrajinskim vlastima u Berlinu usaglasili dva dokumenta o bezbednosnim garancijama za Kijev. Ti dokumenti, prema navodima, predviđaju jačanje ukrajinskih oružanih snaga, ali i razmeštanje evropskih vojnika na teritoriji Ukrajine u ulozi snaga odvraćanja.
Jedan deo tog paketa odnosi se na takozvane „opšte principe“, koji su po svojoj logici slični garancijama iz pete tačke statuta NATO-a, gde se insistira na kolektivnoj zaštiti. Drugi deo govori o produbljenoj saradnji između vojski SAD, evropskih država i Ukrajine, uz očekivanje da bi takav aranžman trebalo da spreči nove sukobe u narednim godinama.
Međutim, kako primećuju pojedini analitičari, između papira i realnosti često stoji dugačak i neizvestan put. Ostaje pitanje da li su evropske prestonice zaista spremne da pređu sa deklaracija na konkretne poteze i kakvu bi cenu takva odluka imala, ne samo po Ukrajinu, već i po samu Evropsku uniju.
Upravo u toj neizvesnosti, između najava i stvarnih kapaciteta, krije se prostor u kojem se odlučuje ko zaista vodi igru, a ko samo reaguje na poteze drugih.
