[adsenseyu2]
Divovi su vekovima bili teme mnogih legendi i bajki. Ove priče nisu vezane za neko posebno mesto na Zemlji, već su prisutne u svim kulturama.
Zašto se ideja o ogromnim, neproporcionalnim ljudima stalno mota po ljudskim umovima? Možda to ukazuje na to da su oni postojali na Zemlji nekoliko vekova, iako su kasnije svi tragovi o njihovom postojanju nestali.
Na jugozapadu Amerike, u jednoj od pećina, nedavno je pronađeno pleme crvenokosih mumificiranih divova sa šest prstiju.
Oni su bili visoki i do 4 metra, ali njihovo otkriće nije šokiralo lokalne Indijance (Pajute), pošto se kod njih generacijama s kolena na koleno prepričavaju borbe sa ovim divovima.
Njihove priče je zapisala Sara Vinemuka Hopkins, ćerka poglavice Pajuta. U njenim pričama se napominje da su divovi ubijali i jeli druge ljude.
[adsenseyu4]
Indijanci veruju da su ovi divovi bili prvi koji su naseljavali Ameriku, nekoliko hiljada godina pre njih.
Danas se smatra da su Indijanci počeli da žive u Americi još oko 9500. godine pre nove ere i da su brzo naselili oba kontinenta. Smatra se da su upravo oni istrebili poslednje divovske sisare.
Druga, nova otkrića ukazuju da su Indijanci takođe bili ti koji su pobedili divove.
Mnoga otkrića poput odeće i artefakata se čuvaju u muzejima, ali otkrića divovskih skeleta nekako ostaju u zataškana i čuvaju se u sefovima Smitsonijana.
Postoji više verzija priče o postanku divova, ali jedna od najboljih je zapisana u Bibliji:
„Tih dana je bilo divova na Zemlji, kada su sinovi Boga oplodili ćerke ljudi i kada su one rodile decu. Bili su to moćni ljudi, slavni ljudi“ (Geneza 6:4).
Pasus govori o Nefilima, iliti „palim anđelima“. Smatra se da su Nefilimi u stvari deca Bogova i ljudi koji su u Bibliji poznati kao veliki ratnici.
U Starom i Novom zavetu se na nekoliko mesta pominje ovo ukrštanje kojim su nastali divovi poznati po svom nasilju i kanibalizmu.
Slične priče su prepričavali Sumeri. Oni govore o „palim anđelima“ kao bogovima koji su živeli među njima i naučili ih civilizovanom životu. Slično verovanje postoji kod Rimljana, Grka, Maja, Egipćana i civilizacija Inka.
[adsenseyu1]
Dokaz o prisustvu drevnih divova jesu stari okružni zapisi iz 18. veka. U to vreme su svi mislili da je Bog stvorio svet i da su skeleti koje su pronašli u stvari ostaci nekih prokletih đavoljih bića.
Navodi se da su se od 18. do 19. veka divovski skeleti pronalazili svakog časa u humkama i pećinama širom Severne Amerike. Najviše ih je otkriveno u dolini Ohaja, gde je bilo najviše Indijanaca.
Ovi divovski skeleti su bili neobičnih karakteristika. Oni su bili 50% viši i bar 100% krupniji od običnog ljudskog bića. Veruje se da su mogli da ponesu 6 puta veću težinu od normalnog čoveka. Najčešće su imali riđu ili plavu kosu.
Pored toga, imali su visoko čelo, visoke jagodice, jaku bradu i istaknuti razmak između prednja dva zuba. Boja kose i osobine lica su slični kao u evropskoj kulturi.
Ono što je zaista bilo neobično jeste da su imali dva reda zuba, jedan iza drugog. Razlog za to još uvek nije otkriven, ali se spekuliše da je razlog tome lakše hvatanje hrane.
Takođe su imali i po jedan prst više na svakoj šaci i po jedan prst više na svakom stopalu. To se takođe pominje i u nekim biblijskim zapisima.
Iako su bili ređi, neki divovski skeleti su imali i rogove koji su im virili iz glave kao kod koze. Ovi rogati skeleti su pronađeni u Pensilvaniji osamdesetih godina 19. veka. Ostaci su poslati u Američki istražni muzej iz kojeg su kasnije ukradeni.
U rudniku bakra u Severnom Velsu je pronađeno i više od 2.500 maljeva, što samo dokazuje kako su ovi drevni divovi bili jaki.
Najveći malj je bio težine 32 kilograma. Do danas nije proizveden malj tolike težine. Procenjuje se da je drška morala biti dugačka najmanje 3 metra.
Uprkos svim dokazima o postojanju divova, mejnstrim arheologija još uvek čini sve da zataška njihovo postojanje. Smatra se da se ispod Vatikana nalaze sefovi u kojima se kriju nepobitni dokazi o postojanju drevnih divova.
Webtribune.rs
[adsenseyu2]
