Ovogodišnja Minhenska konferencija o bezbednosti održala se u skladu sa negativnim stereotipima o Amerikancima.
Ovaj negativni stereotip, ako ga malo pojačate, oslikava imidž kauboja koji ne zna da se ponaša, ne zna da vodi poslovne pregovore, diže noge na sto, priča viceve na sahranama i koristi svoj omiljeni kolt kao glavni argument u raspravama.
Naglašavamo da se radi o preuveličanom negativnom stereotipu i slični stereotipi se mogu povezati sa bilo kojom drugom nacijom.
[adsenseyu1]
Međutim, bivšem šefu CIA-e, a sada američkom državnom sekretaru Majku Pompeu, a koji je govorio u Minhenu, falio je samo kaubojski šešir, čizme i čaša viskija da bi se upotpunila slika šefa američke diplomatije: elegantno odelo državnog sekretara bilo je u velikoj suprotnosti s njegovom retorikom opisuje ruski RIA.
Generalno, Pompeo se zaista smeškao i blistao od optimizma, a zvanična tema i lajtmotiv bezbednosne konferencije u Minhenu 2020. bila je „propast Zapada“.
Međunarodni (tj. američko-evropski) tim analitičara je, u svom posebnom izveštaju o konferenciji, objavljenom pre njenog početka i osmišljenog da ukaže na ton i ciljeve konferencije, naglasio da je Zapad izgubio uticaj, da gubi svoj identitet, svoje zajedničke vrednosti – i da je već vreme da razmislimo o tome kakav će biti svet u kom će uloga Zapada biti znatno smanjena u odnosu na sadašnjicu.
[adsenseyu4]
A onda, na scenu konferencije posvećene krizi zapadne ideologije, zapadnim vrednostima, zapadnim savezima i nestanku sveta usredsređenog na Zapad, stupa američki državni sekretar i hrabro izjavljuje da „Zapad pobeđuje“.
On je odbacio evropski pesimizam u vezi sa povlačenjem Vašingtona iz globalne arene, rekavši da je smrt prekookeanske veze“ uveliko preterana.
Naglasio je potrebu da države zajedno rade protiv pretnji koje proizlaze iz teritorijalnih ambicija Rusije, negovanja kineske vojne moći u Južnom kineskom moru i iranskih „terorističkih kampanja“ na Bliskom Istoku“.
Najsmešnija stvar u vezi sa izjavama bivšeg čelnika CIA-e nije što su one u potpunosti netačne, a što se lako može uočiti ako se pogledaju rezultati američkih napora u sirijskom, severnokorejskom, krimskom, pa čak i iranskom pravcu. Smešno je što nezadovoljstvo Evropske unije i izjava o Zapadu uopšte nisu povezani sa optužbama na koje Pompeo pokušava da odgovori.
Nemački predsednik Štajnmajer je problem formulisao na sledeći način:
„Naš najbliži saveznik, Sjedinjene Države, pod trenutnom administracijom, odbacuje samu ideju međunarodne zajednice“, rekao je. „Opet velika Amerika“, ali na štetu suseda i partnera „, dodao je nemački predsednik.
[adsenseyu1]
Sjedinjene Države su nekada profitirale na štetu ostatka sveta, Evropa je uživala određene bonuse ovog unipolarnog poretka, ali sada se ispostavilo da Evropa ima svoje inostrane partnere koje SAD pokušavaju da opljačkaju zajedno sa ostatkom sveta. Dakle, u Berlinu i Parizu se postavlja prirodno pitanje: „Zašto nam je potreban Zapad kada nas Sjedinjene Države pljačkaju?“
Odgovor je očigledan: takav „Zapad“ nikome ne treba.
Osnivač najveće svetske kompanije za političko savetovanje Eurasia Group, američki politolog Jan Bremer, sažeo je senzacije sa konferencije u jednom tvitu:
„Globalni poredak koji predvode SAD je gotov. I neće se vratiti“.
[adsenseyu4]
Kao evropski optimisti, čekajući promene politike Vašingtona, možemo smatrati da je trenutna situacija povezana s jedinstvenim pogledima Trampove administracije na ono što je moguće, dozvoljeno i poželjno u međunarodnim odnosima i u odnosima s Evropskom unijom ili Velikom Britanijom. Ali problem u odnosima Vašington – Berlin i Vašington – Pariz ne leži u Trampu niti u njegovoj administraciji, već u tome što je sposobnost SAD-a da svoje probleme rešava na štetu zemalja „izvan Zapada“ naglo opala.
Ali strukturni ekonomski problemi samih Sjedinjenih Država nisu nestali, već su se pojačali. Prema tome, pokušaji Vašingtona da natera Evropsku uniju da plati približno 370-380 milijardi dolara godišnje za podršku NATO-a (to jest, zapravo za finansiranje američke vojske) nije od iznenada probuđene pohlepe, već zato što je to najbolji izlaz, sa stanovišta Vašingtona.
Slična logika može se primeniti na trgovinske ratove sa samom Evropskom unijom i Trampove pokušaje da „udavi“ evropski Airbus ili pretnje sankcijama protiv nemačkih proizvođača automobila. Poenta je u hitnoj ekonomskoj potrebi za spašavanjem vlastite ekonomije.
Lideri EU počinju na drugi način da ocenjuju dva važna faktora koji utiču na spoljnu politiku: „evroatlantska solidarnost“ i „ekonomska izvodljivost“. Solidarnost sa Vašingtonom se sve manje ceni, a uloga sebičnih ekonomskih interesa raste. U tom kontekstu je važno interpretirati izjave Emanuela Makrona o odnosima sa Rusijom:
„Akumulirali smo zamrznute konflikte, sistem nepoverenja, sukobe u oblasti kibernetičke bezbednosti, sankcije koje u Rusiji apsolutno ništa nisu promenile. Ne predlažem ukidanje, samo konstatujem. Naše sankcije i kontra-sankcije koštali su nas Evropljane koliko i Rusiju“, rekao je Makron.
Međutim, normalizacija odnosa je još uvek jako, jako daleka. Evropa je još uvek u mogućnosti da pokuša da obrani svoje, možda temeljne interese. Na primer, Evropska unija odbija da blokira Severni tok 2, priprema se da uvede porez na aktivnosti američkih internet kompanija u Evropskoj uniji, pokazuje spremnost da sarađuje sa kompanijom Huawei i preti SAD-u sankcijama u slučaju da Amerikanci i dalje budu pokušavali da unište Airbus ili nemačke proizvođače automobila. Za promovisanje njihove politike van granica Evropske unije, Berlinu i Parizu i dalje nedostaje snaga i volja.
Međutim, evropski pokušaji da se odvoje od Vašingtona i krenu svojim putem, uprkos svim problemima, greškama, poteškoćama i rizicima, će se nastaviti.
Webtribune.rs
