Srbija je već dugo u odnosima sa zapadnim zemljama izložena mnogim poniženjima i posle toliko godina jasno je da je ponižavanje i političke i društvene Srbije gotovo jedina konstanta politike Zapada.
I zato ni najnovije poniženje koje doseže i do istorijske uvrede na proslavi stote godišnjice od kraja Velikog rata u Parizu ne bi trebalo da bude neko veliko iznenađenje, ono je samo jedno u dugogodišnjem nizu. To je jednostavno pozicija Zapada prema Srbiji, a to što se desilo u Francuskoj, za koju još uvek u velikom delu javnosti važi mit o prijateljstvu sa Srbijom, nema nikakvog značaja.
[adsenseyu1]
Cela proslava u Parizu je, doduše, bila veliko poniženje, ne samo za Srbiju. Bila je to uvreda istorije i činjenica, a o žrtvama da se i ne govori, ali to je slika savremenog Zapada i u ovom slučaju posebno savremene Francuske.
Izjednačavanje pobednika i poraženih vinovnika rata u ime nekog imaginarnog globalizma je začinjeno i davanjem počasnih mesta onima koji nisu ni postojali kao države i čiji su sunarodnici u tim vremenima bili na gubitničkoj strani, a samim tim i odgovorni za žrtve rata. Taj ponižavajući pristup se, ipak, najviše slomio na Srbiji, zemlji koja je bila ne samo među pobedničkim saveznicima nego je podnela i procentualno najveće žrtve
APSURDNA POJAŠNjENjA
U tom pobedničkom stradanju stvoren je i mit o prijateljstvu sa Francuskom koja Srbiji i Srbima sada uzvraća uvredom i poniženjem. Navodno prijateljska Francuska je u protokolu dala izrazitu prednost lideru Kosova Hašimu Tačiju i predsednici Hrvatske Kolindi Grabar Kitarović. Hrvatska je bila na strani gubitnika i kao država nije ni postojala, kao ni Kosovo. Ali trebalo bi podsetiti da je Francuska bila prva zapadna zemlja koja je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova 2008. godine. To je uloga koju je ona prihvatila.
Objašnjenja administracije francuskog predsednika kako je do greške i poniženja Srbije došlo zbog neusklađenosti protokola i da nije bilo namere su smešna i apsurdna. Sve se na kraju svelo na u osnovi bespomoćnog francuskog ambasadora u Beogradu koji je zamolio za oproštaj i javno se izvinio. On zaista ne može ništa da uradi više od toga ali to ne uspeva da popravi ono što se već desilo.
Svako ko je koliko-toliko upoznat sa tehnologijom velikih državnih proslava i skupova i sa protokolima jasno mu je da tu nema prostora za slučajnosti, mada su manje greške, od parkiranja automobila do broja stolica, uvek neizbežne.
Drugim rečima, ovo što se desilo u Parizu nije slučajnost, to je ipak veoma ozbiljna „greška“, mada je cela manifestcija bila dosta slabo organizovana. U prevodu, protokol svečanosti u Parizu je veoma dobro funkcionisao. Skup je, u suštini, bio politička poruka Francuske predsednika Emanuela Makrona. Da li je baš on autor te poruke to i nije toliko važno. On je na čelu Francuske koja stoji iza te političke poruke a problem francuskih građana je da li je Makron stvarna vlast ili je to elita iz senke.
Sve to, kao što je poznato, nije ništa novo, ali u Srbiji se kao retko kada u seriji poniženja podigla temperatura, zato što se ovo poniženje nije moglo sakriti, bilo je u direktnom prenosu na televiziji. Sličnih poniženja je bilo i biva ali se medijskim manipulacijama i neistinitim izjavama lidera to nekako sakrije ili potiskuje u javnosti. Tako se pokušava i sada, mada su svi sve videli.
Medijskim i javnim prostorom dominiraju objašnjenja i u stvari opravdavanja odlaska predsednika Srbije u Pariz, kao i odbrane njegovog putovanja. Nema, naravno, dileme da je predsednik Srbije trebalo da ide u Pariz, jer tamo je Srbiji bilo i mesto, ali to neprijatno iskustvo treba da bude jedno od poslednjih zvona budilnika o stvarnom stanju savremenog Zapada, njegovoj politici prema Srbiji i stvarnog mesta koje joj je već dugo namenjeno u tom svetu.
I to u stvari nema nikakve veze sa aktuelnim predsednikom Srbije, to je konstanta zapadne politike. Nažalost, položaj Srbije je daleko nepovoljniji od onoga što se javnosti u Srbiji predstavlja. U tom smislu za kontinuitet zapadne politike poniženja u velikoj meri su odgovorne i vlasti u Srbiji, ne samo aktuelne nego i sve prethodne.
Na neki način održavanje politike poniženja inspirišu i vlasti u Beogradu koje se uprkos svemu i dalje zaklinju Evropskoj uniji, Zapadu i Americi. To na Zapadu stvara utisak da se poniženja i ucene isplate, da daju rezutate, i zašto bi onda neko razmišljao o promenama. U tom smislu se neizbežno nameće dilema da možda i zvanični Beograd nije saučesnik poniženja Srbije.
PROBLEM JE U DRUŠTVENOM MODELU
Stiče se, međutim, utisak da se politička Srbija nekako navikla na poniženja i da ih, u ime navodno viših, evropskih ciljeva, prihvata kao normalne. Ako neki ministar javno i prizna da je reč o poniženjima onda to pravda time da se mora zbog, najčešće, evropskih integracija.
Prihvataju se poniženja i uvrede na samo one koje dolaze sa visokog nivoa nego i raznoraznih provincijskih diplomata i pomoćnika pomoćnika, kao što je to pre Pariza bilo na „NATO nedelji“ u Beogradu. I nikome ništa, a toliko je uvreda izrečeno, i to usred Beograda. Čemu onda čuđenje za ono što se desilo u Parizu?
Tome bi, u interesu stvarne, a ne lažne budućnosti Srbije, moralo da se stane na put. Tome mora doći kraj, krajnje je vreme. Jednom se mora prekinuti. Zbog velike društvene energije koju je probudilo poniženje u Parizu možda bi za taj prelomni korak mogla biti zgodna najavljena poseta francuskog predsednika Makrona Beogradu.
Možda bi zaista trebalo razmisliti o otkazivanju ili odlaganju posete predsednika Makrona Beogradu. To bi bila državnička poruka, ne samo Francuskoj. Srbija je toliko puta pokazala da je u osnovi spremna da plaća svoje grehe ali jednom mora da poruči da nije spremna na poniženja i njihov nastavak.
Politički Beograd prihvatanje poniženja u Parizu upravo pravda najavljenom posetom Makrona, koja bi, navodno, bila ugrožena ukoliko bi Srbija bilo šta rekla. Sa vrha vlasti se poručuje da Makron treba da dođe u Beograd i da će biti „veličanstveno dočekan“ jer on podržava evropske integracije Srbije. To pravdanje je u najboljem slučaju nevešto, a u najgorem besmisleno.
Prvo, predsednik Makron je jedan od najvećih aktuelnih protivnika proširenja Evropske unije, a drugo, on je saopštio da bilo kakvog eventualnog proširenja neće biti dok se ne vidi kakva je sudbina evropske integracije i kakve će reforme biti preduzete.
Kada će to biti? Niko ne zna. Moguće je da su neki drugi razlozi zašto Beograd ne sme da bilo šta učini sa posetom Makrona. Trebalo bi podsetiti da je posle prethodnog susreta predsednika Srbije i Francuske, u Parizu, Aerodrom Beograd prodat francuskom konzorcijumu i to uz izvesno kršenje zakonske procedure. Ugovor o tome još nije dostupan. Zanimljivo je da je glavni a tajnoviti operativni posrednik u prodaji Aerodroma Beograd Francuzima bio bivši ministar finansija Božidar Đelić.
Da je predsednik Aleksandar Vučić ispunio svoja predizborna obećanja, Đelić bi već bio u zatvoru, a ne bi zgrtao milione od prodaje imovine Srbije i bio neka vrsta veze aktuelne vlasti i Pariza. Izgleda da je Đelić i dalje u poslovima, pa bi se poseta Makrona pre svega mogla dovesti u vezu sa još nekim prodajama, a ne evropskim integracijama.
Na primer, Komercijalne banke ili nekim investicijama za koje će Francuzi dati kredite a Srbija plaćati radnike, troškove električne energije i smanjenje poreskih obaveza. Prodajom Komercijalne banke Srbija će praktično svoje finansijsko tržište u celosti, izuzev Poštanske štedionice, prepustiti strancima. Stranci će biti gospodari novca Srbije i njenih građana. Pojednostavljeno, vlasnici zemlje Srbije.
I zašto bi onda neko razmišljao da promeni politiku poniženja. Tu je ključ problema. I to je, kako izgleda, jedan od razloga zašto se poseta Makrona ne sme dovesti u pitanje pa ma kakvo poniženje Srbija trpela. Nažalost, tu ima malo politike, nego je nešto drugo u pitanju. Problem je u modelu društva koji je Srbija preuzela još 2001. godine.
Naravno, Srbija ne može da promeni politiku zapadnih zemalja, ali može sebe. Može da učini iskorak i jasno poruči da više nema poniženja, ucena i pljačke preko stranih banaka. To bi barem nateralno zapadne birokrate da shvate da više ne može po starom. Dok se to ne desi, sve će biti kako je do sada bilo i tu nema ohrabrujuće perspektive kada je reč o Zapadu.
Siniša Ljepojević (Standard.rs)
