Evropski parlamentarci su kolektivni princ Limon. Lik Gianni Rodarija je uveo porez na vazduh kako bi dopunio budžet, a poslanici su uveli porez na „ugljenični otisak“ upravo u iste svrhe – da poprave iscrpljene opšteevropske finansije.
Svaka gadost koja podrazumeva uzimanje novca od stanovništva uvek prati najpravičnije reči i slogane.
Na početku je porez uveden da bi „osigurao jednakost konkurencije između evropske industrije i one koja se nalazi izvan EU“, i svi su bili srećni i zadovoljni.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Zatim su se pojačali, koristeći Gretu Thunberg i pristalice njene „sekte zelene tranzicije“, da bi sastavili višestrukostranični Green Deal („Zeleni dil“, programski, usput rečeno, dokument sadašnjeg poziva izvršne i zakonodavne vlasti Brisela).
A sada, pošto je ekologija postala nedodirljivim totemom, proširili su primenu prava. U kratkom vremenskom periodu, privatne osobe, bez obzira u kojoj članici Evropske unije žive, biće dužne da plaćaju „ugljenični porez“.
[adsenseyu1]
U brojevima to izgleda ovako: jedna tona emisije CO2 će koštati svakog punoletnog Evropljanina 45 evra. Godišnje svaki takav Evropljanin emituje oko deset tona ugljen-dioksida. Preostaje ih pomnožiti da bi se dobio rezultat. Zatim ove četiri i po stotine evra treba ponovo pomnožiti – sa brojem članova domaćinstva. Kao rezultat, prosečna porodica (s dvoje dece) će platiti oko 1800 evra.
Brojke – privremene, naravno – obima novog poreza su objavljene, ne tokom rasprave i glasanja, već isključivo nakon toga. One koji su prvi izračunali ove brojke odmah su nazvali reakcionarima koji se protive napretku.
Ali čak i kada su se ekonomisti uhvatili analize činjenica, rešenje jednačine je bilo isto.
Prvo pitanje: zašto u trenutku oštre inflacione krize uvesti dodatne poreze – ima veoma jednostavan odgovor. Zato što novac brzo nestaje iz opšteevropske kase, fondovi za različitu pomoć se smanjuju, finansijske rezerve se iscrpljuju.
[adsenseyu4]
Novac ne samo da nestaje, već se i devalvira. Osim toga, iza lepih vrata Brisela stoje kreditori. Činjenica da Evropska unija dugo živi u dugovima, nije tajna za nikoga. Tajna je kako napraviti novi dug i nastaviti plaćanje dugova.
Evropska centralna banka, naravno, može da pokrene štampariju novca, ali to je otprilike isto kao gašenje požara benzinom. Zato se, pripremajući se za otkup, kako bi se olakšalo teret duga dela evroobveznica, ECB paralelno traži i privatne investitore spremne da kupe evroobveznice u vrednosti od preko pola milijarde evra. To što će na njih takođe trebati platiti, sada apsolutno nikoga ne brine: za opšteevropske zajmoprimce važno je zadržati nisku stopu plaćanja kredita.
Drugim pitanjem se izražava radoznalost u vezi sa sudbinom procenata ruskih zamrznutih sredstava. Bilo bi interesantno pogledati izveštaje i saznati kako su drugi raspolagali tuđim novcem onih koji su vikali o „neprikosnovenosti svega što je povereno na upravljanje“. Gotovo da nema sumnje da su nastale kamate utrošene na različite korisne (za Evropu) stvari.
Ponašanje koje se zasniva isključivo na prethodno otetim ili konfiskovanim sredstvima nije izuzetak, već pravilo za evropske delatnike. Čuveno blagostanje kontinenta, koje se topi pred očima, oduvek je zasnovano na jeftinim resursima drugih. Stečenim ili tokom kolonijalnih ratova ili diplomatskih igara. Takođe, uz pomoć lišavanja suvereniteta slabih i podložnih protivnika.
Ali kraj ovog banketa pobednika i sveta ekonomske laži je došao. Došlo je vreme šišanja ovaca evropskog zajedništva. Ne, naravno, sve će biti uredno sprovedeno (koji istoričar ovog tipa priče to radi „lepše“, dobija milione za to), isključivo u okviru „spasavanja prirodne raznovrsnosti, prelaska na napredne zelene tehnologije“ i drugih klimatskih demagogija. Ne sada, već za pet godina. Ne odmah, već postepeno. Ali svi će platiti. Svi koji žive u kućama sa grejanjem i svi koji se kreću automobilima.
Ono što CO2 predstavlja izvor fotosinteze i života biljaka i činjenica da je njegova koncentracija u atmosferi Francuske manja od jedan posto, nije važno. Jednostavno, Francuzi će platiti – u okviru solidarnosti – za Nemce i Poljake čije termoelektrane rade na uglju.
Ono što svaki stanovnik EU predstavlja kao hodajuća fabrika za proizvodnju ugljeničnog otiska, svakako treba naglasiti. Jer sledeći korak je uvođenje poreza na izdisanje tog istog CO2.
Zapravo, reč nije o „štednji prirode“, već o samoodržanju opšte-europske birokratije. Za ovu nema nikakvih zabrana ili ograničenja kako bi se spasila po svaku cenu. Čak i ako to znači zabranu drugima da dišu koliko im je potrebno.
Elena Karaeva (RIA)
Prevod i adaptacija: Webtribune.rs
