Vest da je predsednik Donald Tramp ponudio da održi sastanak sa Vladimirom Putinom, uznemirila je svet. Ova ponuda predstavlja najveću promenu u odnosima SAD-a i Rusije otkako je Tramp izabran.
Zato što znaju šta se dešava, iako ih nikada ne možete navesti da to javno priznaju, SAD su ranjive.
Nisu ranjivi u smislu bilo kog krajnjeg oružja. SAD svakako mogu ispaliti dovoljno nuklearki na Rusiju da ih desetkuju, i obrnuto. Ne, oni su ranjivi tamo odakle dolazi njihova prava moć: njihova dominacija svetskim tržištima koju podržava i politička volja da izoluju svakoga ko ne prati njihov pravac i/ili vojna moć da spuste sve marginalne izazove.
Petrojuan i kraj američke moći
Dakle, Kina je konačno pokrenula ugovor o nafti, denominovan u juanu, takozvanom petrojuanu, i konvertibilan u zlato, što je finansijsko oružje masovnog uništenja koje ne umanjuje moć Putinovih novih hipersoničnih raketa. Ali, vremenom će to oružje steći veću snagu i veće destruktivne sposobnosti, izveštava Tom Luongo za Newsmax.com
Kina je najveći uvoznik nafte na svetu. To je čini najvećim regulatorom potražnje za naftom u svetu. Rusija je drugi izvoznik nafte na svetu, što je čini jednom od glavnih dobavljača nafte na svetskom tržištu.
Iako Saudijska Arabija izvozi više nafte nego Rusije, oni to rade po mnogo većim troškovima nego Rusija (pogledajte oscilacije saudijskog budžeta u odnosu na veće cene nafte). Prema trenutnim cenama nafte, ruska sporo rastuća ekonomija je sposobna da ispuni svoje društvene potrebe u skladu sa vladinim budžetom, koji je 2017. godine imao vrlo skromnih 1,5% BDPa-a, i trebalo ponovo da se ugovori ove godine.
S druge strane, Saudijci su ostvarili 8,9% budžetskog deficita u 2017. godini, i nemaju nikakve nade da će to razrešiti bez viših cena nafe. Saudijci se jednostavno nalaze na milost i nemilost cena nafte.
Prema tome, Rusi su proizvođači koji diktiraju tempo i uslove zbog njihove veće ekonomske raznovrsnosti.
Ekonomski govoreći, najbitniji dobavljač i najbitniji kupac postavljaju cenu. Niko drugi to ne čini.
A kada ste najbitniji kupac, vi odlučujete kojom ćete valutom plaćati. 1970-ih godina, kada su SAD bile toliko “zavisne od nafte,“ i oni su postavljali cenu. To je bio okvir za sporazum o petrodolaru. Saudijska Arabija je dobila američko pokriće za svoje zločine protiv čovečnosti, a SAD su dobile to da izvoze dolare po celom svetu i grade poverenje u tržišta državnih obveznica.
Danas je Kina tamo gde su bile SAD, i njihova pozicija jača iz dana u dan. I zato ovaj ugovor o petrojuanu može da dugo vlada, i uspeće tamo gde ostali nisu uspeli u prošlosti.
U određenom trenuku će Kina reći Sudijcima da više nisu spremni da subvencionišu američki dolar i u plaćanju će ponuditi samo juan.
I pogodite šta? Saudijci će pristati na to. Kao i SAD.
Ako ne, Kina će nastaviti da kupuje sve više nafte od Rusije, koja će biti srećna da prihvati juan u plaćanju za pružene usluge. Saudijci će videti kako se njihova moć time uništava. Dolar će pasti.
Igra čekanja
I to nas dovodi do Putina i njegovog gotovo beskrajnog strpljenja. Lako je imati strpljenja sa svojim protivnikom kada znate da vaš protivnik nema strategiju krajnje igre, osim rata.
Putin shvata da SAD žive u pozajmljenom vremenu. Kada je kineski bankarski gigant ICBC kupio trezor London Bullion Market Association-a (LBMA), mesto na fiksnoj tabli i postao jedan od trinaest market mejkera, svi smo se pitali koja je bila kranja igra. Ali, sada bi trebalo da bude jasno.
LBMA je sredstvo kojim Kina može da ostvari svoje obećanje da će svoje Shanghai Oil Futures ugovore podržati zlatom, umanjujući strah institucionalnih investitora i trgovaca za izlaznu strategiju za njihovu dobit.
Kina nalazi način da produbi svoje tržišne dugove denominovane u juanu i proširi bazu juana putem organskog rasta potražnje za njim kao valutom trgovinskog poravnanja. Investitori su bezbedni znajući da mogu da zadrže dug denominovan u juanu, jer se može pretvoriti u zlato.
Rusi dobijaju voljnog partnera sa ogromnim kapitalnim rezervama za ulaganje u Rusiju i imaju koristi od rasta njihovog odnosa. Rusija dobija diverzifikaciju svojih rezervi i umanjuje uticaj šok kursa između rublje i američkog dolara.
Putin je znao da Kinezi čine prave poteze da izvedu ono što marginalni igrači poput Gadafija u Libiji i Sadama Huseina u Iraku nisu mogli, prkoseći američkoj kontroli nad cenom nafte.
Petrodolar je američka Ahilova peta. Trgovina je važna, uprkos tome što je neki zanemaruju. To je osnova na kojoj ekonomija može ili ne može održati kreditni ciklus u američkom apsurdnom sistemu bankarskih rezervi.
Međutim, sa fiskalnom i demografskom noćnom morom koja se odvija u SAD i Evropi, sve što Rusija treba da uradi jeste da lagano odbije njihove agresivne napade dok čeka da vreme sustigne njihovu nemoć. A to vreme ih brzo stiže.
I to je bio Putinov plan sve vreme. Jednostavno osvojiti hibridni rat iscrpljivanja protiv SAD i Evrope. Tramp to razume, mada to nikada ne bi priznao javno, niti bi trebalo.
Sama činjenica da je on voljan da se sastane sa Putinom sada nakon smrtonosnog sukoba američkih snaga i ruskih plaćenika na naftnim poljima u blizini Deir ez-Zora i Putinovog otkrića oružja koje prilično otežava trenutne troškove odbrane SAD-a, znači da je vreme da se svet povuče sa ivice katastrofe.
To što je Tramp izneo ovu ponudu uprkos otporima spoljne politike u svom kabinetu (od kojih je mnoge nedavno otpustio) i “torokušama“ u Kongresu i u medijima, govori o tome koliko je zaista situacija ozbiljna iza scene.
Dakle, iako treba sačekati da ovaj ugovor o petrojuanu promeniti svet, to je još jedan mali adut koji Kina ima u svojim trgovinskim i geopolitičkim pregovorima sa Trampom u vezi sa Iranom, Severnom Korejom, Sirijom i kineskim projektom “Jedan pojas, jedan put.“
Putinova veoma razborita kombinacija politike i oružja, stavlja Rusiju u poziciju da nadživi SAD koje će, u narednih nekoliko godina, morati da se povuku ili unište svet.
Webtribune.rs
[adsenseyu6][adsenseyu5]
