Šta se može očekivati od istraživanja javnog mnjenja i političkog raspoloženja u zemlji u kojoj je, godinama unazad, ozbiljno narušen integritet izbornog procesa, pa čak i sami izborni rezultati nisu opšteprihvaćeni i nesporni?
Kako objektivno ispitivati stavove građane o osetljivim pitanjima i ličnostima kad oni o njima ili nisu uopšte informisani, ili – još gore – o tome znaju samo kroz deformisanu prizmu tabloidnih i kontrolisanih medija?
I kako meriti tj. sa čim, na primer, sameravati dobijene rezultate istraživanja ako su i oni zvanični podaci o konačnim rezultatima pod debelom i nekad dosta osnovanom sumnjom? Drugim rečima, naš problem je mnogo dublji, i tiče se sveopšteg društvenog nepoverenja i (ne)funkcionisanja institucija, a pitanje poverenja ili nepoverenja u ankete je tu samo izvedeni i sporedan problem.
Politički i medijski pluralizam je istovremeno pretpostavka i posledica demokratije. S druge strane, ni jedno društvo na duži rok ne može da funkcioniše i opstane ukoliko ne počiva na nekom temeljnom društvenom i vrednosnom konsenzusu. U današnjoj Srbiji takvog bazičnog konsenzusa nema ni u tragovima, dok čak i one minimalne razlike očas eskaliraju u divlje i nekontrolisano neprijateljstvo.
„Narod“ tj. građani to ne moraju teorijski znati, iako posledice takvog stanja i odsustva sistema vrednosti praktično osećaju na sopstvenoj koži. Te opšte vrednosti i ideale formuliše i brani društvena elita. A kod nas su upravo elite – naročito ona politička i ona intelektualna – zapravo glavni kreatori i generatori društvenog rascepa i gotovo iracionalne mržnje.
Duhovita je, ali, nažalost, i suštinski tačna opaska pisca Dušana Kovačevića da bi se Srbi međusobno posvađali i podelili čak i oko toga treba li nam ili ne treba u Srbiji kuga, a kamoli oko nekog normalnijeg i realno kontroverznijeg pitanja.
Sve ovo, na prvi pogled, deluje pomalo akademski, suvoparno i apstraktno. Ali je, zapravo, itekako važna i, takoreći, životna stvar. Ima li išta važnijeg od toga da su zakon i institucije iznad pojedinaca i da je njihovo poštovanje, između ostalog, i stvar običaja, pristojnosti i kulture – a ne samo straha od kazne i odmazde?
Drugim rečima, da nećeš varati i krasti, lagati, vređati i klevetati, ne samo zato što se plašiš eventualnih posledica, već zato što to, naprosto, „nije u redu“. A strah od sankcija tu onda dođe samo kao dodatni i sekundarni korektiv.
To važi za političare, advokate, pekare, biznismene, lekare, novinare, analitičare – pa, razume se, i za istraživače javnog mnjenja. Svuda postoje neka pravila, neki, pisani ili nepisani kodeks i običaji.
A u profesionalno obavljanje posla, pored ostalog, spada, na primer, i iskren govor o objektivnim teškoćama i limitima javnomnjenskog istraživanja u autoritarnim, ili – kako se to sad „lepše“, odnosno pomodnije kaže – „hibridnim“ režimima, poput današnje Srbije. I te teškoće idu od „tehničkih“ do kognitivnih, psiholoških i socijalnih.
Prvi i osnovni problem je nepoverenje i raširen strah od slobodnog izjašnjavanja o „delikatnim“ i potencijalno „opasnim“ političkim temama. A tu je i gorepomenuta neinformisanost, odnosno pogrešna, jednostrana i deformisana informisanost o stanju u društvu, ličnostima i procesima. U krajnjoj liniji, čoveka je potencijalno lakše osloboditi straha, nego usađenih zabluda i predubeđenja.
A kada se strah i dezinformisanost prožmu i spoje, onda dolazimo do sociopsihološkog fenomena „identifikacije sa agresorom“ (Česlav Miloš je, govoreći o real-socijalističkim društvima, to zvao „ketmanom“), zahvaljujući kojem mnogi građani, najpre, misle da postupaju „lukavo“ i „taktički“, da bi, u nekom trenutku, zaista iskreno poverovali da slobodno biraju da „vole“ odnosno „mrze“ onoga koga je socijalno poželjno i oportuno mrzeti ili voleti.
Drugim rečima, manji je problem ako ispitanici „lažu anketara“ (načelno, postoje načini na koje se ta vrsta obmane može detektovati), a mnogo je gore i komplikovanije ukoliko „lažu“ i obmanjuju sebe. I to ponekad poprima razmere gotovo patološke mržnje i agresije prema „nepoželjnim“ ličnostima i strankama – uključujući čak i agresiju prema samom ispitivaču.
Opozicioni prvaci ponekad greše pogrešno verujući da će se „miševi“ iz anketa pretvoriti u „lavove“ na biralištima, što je, doduše, teoretski moguće, ali ne i mnogo verovatno.
Onaj ko se, iz ovog ili onog razloga, plaši da u anonimnoj anketi slobodno iznese svoje mišljenje, najverovatnije će se najmanje isto toliko plašiti da slobodno glasa i kada se nađe na biralištu. I tu nikakvi kontrolori ne mogu mnogo pomoći. (Kontrolori služe za sprečavanje „presipanja“ i falsifikovanja rezultata na samom biračkom mestu, ali to je već druga tema.)
Suočeni sa više ili manje brutalnom i permanentnom negativnom kampanjom od strane pro-režimskih medija, istraživača i analitičara, opozicionari ponekad padaju u iskušenje da požele da i oni imaju „nešto slično“, ne bi li na taj način, navodno, bolje parirali režimu. No, tako, svesno ili ne, samo dodatno povećavaju pritisak na ionako slabašne segmente slobodne i kritičke javnosti.
Kako to u praksi izgleda, ilustrovaćemo na jednom, donekle stilizovanom, ali ne sasvim imaginarnom primeru. Recimo da neki istraživač u novinskom tekstu ili intervjuu objavi da biračko telo vladajuće stranke čini, većinskim delom, manje obrazovan i stariji deo populacije (što je inače apsolutna, neosporna i lako dokaziva činjenica – a što, razume se, opet ne znači da nema mnogo i onih mlađih i obrazovanih).
Na njega će se u istom trenu obrušiti režimska kuka i motika, sa optužbama kako em „laže“, em „vređa“, em „služi opoziciji“. Da to nije nimalo izmišljena situacija može da posvedoči kolega Zoran Gavrilović iz Birodija, a bogme i moja malenkost – i to više puta. A ništa blaže reakcije umeju da stignu i sa one „druge“ strane, ukoliko se nalaz ne uklapa u njihove želje i projekcije.
A realnost je najčešće upravo takva da se nikome previše ne dopada. Da. Vučićeva lična popularnost jeste na nizbrdici – zato se upravo toliko i trudi da je dopiguje i bilduje. Ali su, s druge strane, on i SNS i dalje apsolutni favoriti na predstojećim izborima – uključujući i beogradske. Plus, nepopularnost vlasti još uvek ne znači da raste popularnost opozicije. A to već ne voli da čuje druga strana. I tako u krug.
Nema sredine. Nema mere. Nema prostora za kritičku javnost. A nema – sem deklerativno – ni svesti da nam je ona potrebna. Ima samo dvovalentne, šmitovske političke logike („prijatelj-neprijatelj“).
I sve dok je tako, odnosno, dok se to ne promeni, poštena istraživanja javnog mnjenja, ma koliko to paradoksalno delovalo, biće često pouzdanija od izbornih rezultata. A pri tome ni jedno ni drugo neće previše odgovarati stanju „na terenu“, odnosno svesti i stvarnom raspoloženju zbunjenih i sluđenih građana ove podeljene zemlje.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Đorđe Vukadinović
Glavni urednik NSPM
NIN
