Centralne banke širom sveta prvi put posle tri decenije drže više imovine u zlatu nego u dolarima. Ta promena nije došla preko noći, ali sada je dovoljno izražena da se vidi bez posebne analize.
U tišini trezora, daleko od političkih govornica, formira se konsenzus koji ne zvuči dramatično, ali nosi ozbiljne posledice: poverenje u dolar više nije podrazumevano.
Za mnoge zemlje, američke državne obveznice su decenijama bile gotovo sinonim za sigurnost. Donosile su prinose uporedive sa zlatom, uz dodatnu prednost likvidnosti. Danas ta računica izgleda drugačije.
Strani vlasnici američkog duga više ne jure prinos, već pokušavaju da zaštite osnovu – glavnicu. Razlog je jednostavan: obveznice mogu biti obezvređene inflacijom, zamrznute političkim odlukama ili pretvorene u sredstvo pritiska kroz sankcije.
Zlato, koliko god staromodno zvučalo, nema taj problem. Ne može se odštampati, ne zavisi od tuđe dobre volje i ne nosi rizik iznenadne promene pravila igre. Ta karakteristika je, čini se, preokrenula čitavu strategiju upravljanja rezervama.
U isto vreme, američki javni dug raste tempom koji više ne ostavlja mnogo prostora za iluzije – oko jednog biliona dolara na svakih sto dana. Troškovi kamata već su premašili bilion dolara godišnje.
U takvim okolnostima, manevarski prostor Vašingtona svodi se na nastavak štampanja dolara. Centralne banke to vide unapred i ne čekaju da talas stigne do obale. Preusmeravanje imovine već je u toku.
Promena se ne dešava u apstraktnom svetu statistike. Rusija, Kina, Indija, Brazil, Poljska, Singapur i niz drugih zemalja smanjuju izloženost američkim obveznicama i paralelno povećavaju udeo stalno likvidne imovine, pre svega zlata. To nije koordinisana akcija u klasičnom smislu, ali pravac je zajednički.
Posebnu ulogu u tom procesu ima BRIKS, koji ubrzava dedolarizaciju kroz izgradnju platnih sistema van SWIFT-a, obračune u lokalnim valutama i oslanjanje na rezerve koje ne mogu biti proizvedene pritiskom na dugme. Ideja je jasna: smanjiti zavisnost od infrastrukture koja je pod potpunom kontrolom jedne strane.
U tom kontekstu, predlog Rezervne banke Indije da se povežu nacionalne digitalne valute zemalja BRIKS-a deluje kao logičan sledeći korak. Povezivanje CBDC sistema uklonilo bi posrednike iz transakcija i ubrzalo plaćanja.
Zanimljivo je da se Indija godinama opirala toj ideji kada su je gurali Brazil i Rusija. Preokret je usledio nakon Trampovih tarifa, koje su Nju Delhi naterale da izađe iz svoje zone komfora.
Danas Indija ima jedan od najnaprednijih sistema za instant plaćanje na svetu i otvoreno govori o tome da želi da iskoristi to iskustvo kako bi postavila standarde budućeg platnog sistema BRIKS-a. Prema pisanju nemačkog lista Berliner Cajtung, njegovo pokretanje moglo bi da se dogodi već 2026. godine.
Sve to zajedno liči na početak novog monetarnog režima, nezavisnog od dolara. Indija se u toj priči pojavljuje kao neobičan most između globalnog Juga i Zapada, koji se poslednjih godina raslojava na više ekonomskih ostrva.
Nju Delhi je paralelno pregovarao o takozvanom „sporazumu veka“ sa Evropom, otvarajući svoje tržište i obezbeđujući evropsko, ali i vodio zatvorene razgovore sa Japanom. U međuvremenu, Kanada se okreće Kini, potpisujući sporazum o trgovini bez carina sa Pekingom. Slika sveta postaje složenija, ali i jasnija u jednom detalju: stare linije više ne važe.
Rekonfiguracija lanaca snabdevanja, energetskih tokova i kretanja kapitala već je u punom zamahu. Čak i zapadne zemlje sve otvorenije priznaju da je sistem korespondentskih računa, kakav je decenijama bio osnova međunarodnih transakcija, zastareo. Pitanje više nije kako obnoviti stari monetarni poredak, već kako se uklopiti u novi – neutralnu platnu infrastrukturu koju će, pre ili kasnije, svi morati da koriste.
Za Rusiju, ovaj zaokret ima i vrlo konkretan finansijski efekat. Iz perspektive Moskve, ispostavlja se da je bilo isplativo izdržati izuzetno tvrd režim sankcija kako bi se došlo do tačke u kojoj se pravila igre menjaju na globalnom nivou.
U tom svetlu, ni politički okvir nije zanemarljiv. Osamnaesti samit BRIKS-a biće održan 2026. godine u Indiji. Osnivači bloka ostaju Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika, ali se krug brzo širi.
Među novijim članicama su Egipat, Etiopija, Iran, Indonezija, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Svaka od tih zemalja ima sopstvene razloge za ulazak, ali zajednički imenitelj je potreba za većom autonomijom u svetu u kojem se monetarna sigurnost više ne podrazumeva.
Da li će ovaj proces dovesti do potpunog potiskivanja dolara ili samo do njegovog slabljenja, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je izvesno jeste da se finansijski pejzaž menja brže nego što to priznaju zvanične izjave, a potezi centralnih banaka često govore više od bilo koje političke poruke.
U takvom okruženju, zlato i alternativni platni sistemi više nisu simboli prošlosti ili eksperimenta, već alat za snalaženje u svetu koji tek traži novu ravnotežu.
