Operativci država poput SAD, Rusije ili Izraela često ubijaju neprijatelje u inostranstvu.
Taj metod je, makar u Evropi, delovao kao relikt Hladnog rata, ali se sada ponovo vraća, piše za DW istoričar Kristofer Nering.
Početkom godine su američki dronovi ubili iranskog generala Sulejmanija. Krajem prošle godine je u Berlinu ubijen čečenski emigrant Zelimkan Kangošvili – navodno ga je ubio agent ruske tajne službe. Krajem 2018. je saudijska tajna služba u Istanbulu ubila novinara Džamala Kašogija.
[adsenseyu1]
I Evropu je sustigao zastrašujući talas ubistava koja su počinile tajne službe. Kraj se ne nazire.
„Izvesnije je da će biti više takvih ubistava iza kojih su tajne službe“, predvideo je Gerhard Šindler, bivši šef nemačke tajne službe za inostranstvo BND, na jednoj diskusiji u Nemačkom muzeju špijunaže u Berlinu.
Razlog je raspad međunarodnog poretka. Velesile SAD, Rusija i Kina konkurišu s regionalnim silama u usponu kao što su Iran ili Saudijska Arabija. Ton je sve oštriji, a sredstva brutalnija.
„Postojeći mehanizmi za mirno rešavanje sukoba sve češće zakazuju i postoji realna opasnost da će tajna ubistva postati normalna pojava“, upozorava demohrišćanski poslanik Patrik Zensburg.
Jasno je da države već dugo praktikuju ciljana ubistva. Rusija, Izrael ili SAD su u poslednjih 30 godina redovno posezali za tim sredstvom. No u Evropi je nakon okončanja Hladnog rata dugo bilo mirno. Čini se da je to razdoblje prošlo.
[adsenseyu4]
Tajna ubistva i napadi imaju različite pozadine: operacije kao što je američka protiv iranskog generala ili akcije izraelske tajne službe protiv Hamasa i Hezbolaha ciljaju vojne neprijatelje. Cilj je navodno sprečavanje budućih napada, bez rizika od rata.
Često umiru nevini
Potpuno drugačiji način ubijanja su napadi iz odmazde. Tu se, recimo, ubrajaju ubistva Zelimkana Kangošvilija i Džamala Kašogija, napad na bivšeg dvostrukog agenta Sergeja Skripalja u Engleskoj ili izraelski atentati na nacističke zločince. Namera je da se time kazni za konkretne radnje, ućutkaju kritičari i svetu uputi simbolično upozorenje.
Dakle, ko su potencijalne žrtve takvih napada? Reč je o malom krugu osoba: vojni neprijatelji, politički disidenti i bivši pripadnici tajnih službi koji su promenili stranu.
[adsenseyu1]
Tu postoji problem: „ciljano ubistvo“ zvuči precizno, ali u stvarnosti ne umiru samo planirane žrtve, nego i oni koji s tim nemaju nikakve veze.
Tako je jedan engleski bračni par slučajno pronašao otrov namenjen ruskom agentu Skripalju – i umro. U Norveškoj je izraelska tajna služba zabunom ubila slučajnog prolaznika umesto jednog islamiste. A i general Sulejmani nije bio jedina žrtva – poginule su i osobe koje su se našle na mestu napada. Nikada nije moguće isključiti kolateralnu štetu.
Predznaci neugodnih vremena
I koja je pouka iz svega toga? U državama poput Nemačke, u kojima nema smrtne kazne, posebno je veliko moralno zgražavanje nad takvim operacijama. I Ujedinjene nacije redovno osuđuju ciljana ubistva. Tako su postupili i u slučaju Sulejmanija i Kašogija.
SAD, Izrael i Rusija imaju drugačije pravno shvatanje prema kojem su ubistva u inostranstvu dopuštena u cilju obrane od terorizma. A baš te zemlje se stalno negde u svetu nalaze u vojnim sukobima koji tobože ugrožavaju njihovu sigurnost.
U Nemačkoj je situacija još uvek relativno mirna. Većina „ciljanih ubistava“ događa se u kriznim regionima poput Bliskog istoka, Avganistana ili Ukrajine. No globalizacija, migracije i novi sukob Zapada i Rusije sve su bliže nemačkim granicama.
Ubistvo Zelimkana Kangošvilija ili otmica vijetnamskog funkcionera Trina Tana 2017. u Berlinu predznaci su neugodnih vremena.
(Dojče vele)
