SAD i Kina su postigle sporazum koji će Trampu omogućiti da se predstavi kao pobednik, a Kini da postane dominantna svetska ekonomija
Već najmanje mesec dana je bilo potpuno jasno da će predsednici Donald Tramp i Si Đinping na samitu u Buenos Ajresu postići dogovor. Pretnje, prkošenja i komentari visokih zvaničnika koji su se pojavljivali u međuvremenu su najvećim delom bili unapred pripremljeni. Buenos Ajres je manje bio mesto pregovora, a više rijaliti programa.
Kada se prašina spusti, Amerika i Kina će imati sporazum koji će Trampu omogućiti da se predstavlja kao pobednik, a Kini da postane dominantna svetska ekonomija. Dve stvari koje su se promenile dovele su Ameriku i Kinu do pregovora.
[adsenseyu1]
DVE KLjUČNE PROMENE
Prvo, Tramp je shvatio da se našao u poziciji „visokog egzekutora“ iz Gilbertovog i Salivanovog „Mikada“, odnosno „da ne može odseći glavu drugome a da ne odseče i svoju“. Trgovinski rat sa Kinom je doprineo promeni američkog berzanskog indeksa S&P 500, koji je izgubio 10 odsto vrednosti prošle srede. Takođe je proizveo toliku nesigurnosti povodom budućnosti lanca snabdevanja da su kapitalne investicije potonule širom sveta.
Da je Tramp ispunio svoju pretnju o nametanju tarifa na čitav uvoz iz Kine, uključujući i na potrošačku elektroniku koju kupuju Amerikanci, udarac na budžete privatnih domaćinstava bio bi ogroman. Tramp želi drugi mandat, a trgovinski rat je nosio rizik od recesije pre izbora zakazanih za 2020.
Drugo, Kina je zaključila da Tramp želi da izgleda kao pobednik, pa je odlučila da mu da ono što želi. Visoki savetnici kineske vlade su mi ovo objasnili prošlog oktobra. Novi kineski konsenzus polazi od toga da najmnogoljudnija zemlja sveta može sebi da priušti strpljenje, da se koncentriše na podizanje produktivnosti i prihoda po glavi stanovnika, a da joj valja da izbegne hvalisanje o svojoj rastućoj ekonomskoj snazi. Kako sam već pisao iz Pekinga:
„Sjedinjene Države tokom 19. veka nisu pokušavale da nametnu svoju volju drugim zemljama, primetio je jedan savetnik. Sjedinjene Države su tek nakon Drugog svetskog rata počele da se ponašaju kao velika sila. Kina će, zaključio je on, morati da ima skromniju ulogu u svetskim poslovima do 2035. godine, kada će biti mnogo snažnija zemlja.“
Postoji čitava koterija savetnika unutar i oko Trampove administracije koja je izgleda verovala da će trgovinski rat naneti toliko štete kineskoj ekonomiji da će destabilizovati vladavinu Sija Đinpinga. Godinama je konvencionalna američka pamet smatrala da će se otvaranje Kine prema svetskoj ekonomiji neizbežno završiti demokratskom transformacijom ove drevne imperije. Kada se to nije obistinilo, isti savetnici su tvrdili da će se kineski sistem srušiti pod sopstvenim teretom jer je – u njihovim glavama – američki način vladavine jedini ispravan.
Među višim osobljem predsedničkog kabineta jedino savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton ozbiljno shvata ovakve priče. Pre nego što je stupio na funkciju, Bolton se zalagao za snažniju podršku Tajvanu protiv kontinentalne Kine. Ubedljiva pobeda Kuomintanga – stranke koja se uzdržava od priča o nezavisnosti i zalaže za tešnje veze sa sunarodnicima sa matice – na tajvanskim lokalnim izborima prošlog meseca je ovu ideju izbrisala sa liste mogućnosti.
Nije jasno u kojoj je meri revolt američkih saveznika uticao na rezon Vašingtona. Peking je prošle nedelje demonstrirao ozbiljnost namere da otvori svoju finansijsku industriju inostranim firmama kada je ponudio licencu nemačkom osiguravajućem gigantu Alijans. Svetske firme će obuzeti nešto poput zlatne groznice juriša na kinesko tržište, a američke kompanije ne žele da budu na kraju tog reda.
ČETIRI TAČKE PREGOVORA
Ono o čemu će SAD i Kina u stvari pregovarati u narednih 90 dana obuhvata sledeće:
1. Više američkog izvoza u Kinu, naročito tečnog prirodnog gasa. Kina bi mogla da investira u postrojenja za obradu i transport tečnog gasa na američkoj zapadnoj obali kako bi uvećala kapacitete ove industrije;
[adsenseyu1]
2. Sporazum o intelektualnoj svojini koji bi diktirale Sjedinjene Države. Kina će se obračunati sa krađom tehnologija, makar tamo gde se to tiče državnih institucija, i pustiće Epl i Kvalkom da se međusobno sude oko krađe patenata;
3. Dodatno otvaranje kineskog tržišta za američke proizvode i investicije;
4. Napuštanje slogana strategije „Made in China 2025“, iako će isti poduhvat biti nastavljen uz manje pompe.
Ništa od ovoga neće na dugi rok doneti mnogo koristi Americi. Tramp je tražio pogrešne stvari, a Si se složio da mu ih preda. Prema onome što industrijski eksperti navode, Kina svake godine troši pedeset milijardi dolara na proizvodnju poluprovodnika, dok u SAD ta cifra iznosi pet milijardi. Neki stručnjaci čak navode da će se proizvodnja poluprovodnika u SAD potpuno okončati za pet godina.
Azijske kompanije će dominirati ključnim novim tehnologijama, uključujući i 5G mobilnu telefoniju, koja je krucijalna za takozvani „internet stvari“ (Internet of things). Američki mediji su danas izvestili kako će Epl sačekati do nekog neodređenog datuma u budućnosti kako bi predstavio telefone koji koriste 5G tehnologiju. Kineski telekomunikacioni gigant Huavej – koji trenutno prodaje više telefona nego Epl – pokušava da se pozicionira kao lider u ovoj oblasti. Isto radi i južnokorejski Samsung.
Ukratko, Amerika ne samo da gubi tlo u proizvodnji poluprovodnika i druge visokotehnološke elektronike, nego i u dizajniranju samog završnog proizvoda.
Kada je Amerika bila istinski „velika“ 1980-ih, ulaganje u istraživanja i razvoj (koja su najvećim delom bila deo vojnog sektora i NASA-e) su činila 1,2 odsto njenog BDP-a, dok danas čine 0,7 odsto. Najveći deo budžeta za istraživanje i razvoj je preusmeren je na stvari kao što su klimatske promene ili složeni borbeni sistemi statusa kvo, poput F-35. Kako stvari trenutno stoje, ništa neće sprečiti Kinu da postane dominantna svetska ekonomija do 2035, izuzev eventualno nekog pogrešnog poteza njenog rukovodstva.
Preveo Vojislav Gavrilović Izvor Asia Times (Standard.rs)
