Kao što je i predviđeno, Putinova popularnost je poljuljana.
O ovoj činjenici se na Zapadu ne raspravlja često, ali popularnost Vladimira Putina je u opadanju i on je, nakon reizbora, zadržao manje-više istu (već nepopularnu) vladu, dok je ta vlada vrlo nespretno pokušavala da prođe neopaženo sa penzijskom reformom.
Sada imamo najnovija istraživanja i ona nisu dobra: samo 31,7 odsto Rusa veruje Vladimiru Putinu. To je njegov najgori rezultat za 13 godina! Njegov rezultat prošle godine bio je 47,4 odsto (uzgred, Šojgu je dobio samo 14,8 odsto, Lavrov je dobio 13 odsto, a Medvedev 7,6 odsto. To su strašni rezultati po bilo kojoj osnovi!)
[adsenseyu1]
Pokušajmo da shvatimo šta se dogodilo.
Prvo, očigledno je da su milioni Rusa bili duboko razočarani što Putin nije značajno reorganizovao rusku vladu nakon njegovog trijumfalnog ponovnog izbora prošle godine. Sam Putin je naveo dve stvari o tome: prvo, da je generalno zadovoljan radom vlade i, drugo, da mu je potreban iskusan tim da sprovede njegov veoma ambiciozni program reformi.
Drugo, jednako je očigledno da je penzijska reforma duboko nepopularna i da se Putinova lična kredibilnost nikada nije oporavila od ovog političkog fijaska.
Treće – u Rusiji se postepeno pojavljuje stvarna opozicija. Šta mislim pod “stvarnim”? Prvo, ne mislim na „imitiranje opozicije“, kao što to vidimo u ruskoj Dumi . Drugo, mislim na patriotsku opoziciju koja nije ni finansirana ni kontrolisana od strane gospodina Soroša, niti CIA-e, niti bilo kog od njihovih bezbroj izdanaka. Problem je u tome što ova opozicija ima mnogo ozbiljnih problema i ne predstavlja u potpunosti alternativu aktuelnoj „Putinokraciji“.
Ovde moramo navesti nešto značajno: Putin je zaista „liberal“, barem u smislu ekonomske politike. Kada kaže da je zadovoljan (“u potpunosti”) sa nastupom Medvedevove vlade, to je zato što verovatno jeste. Štaviše, dok Putin očigledno voli da sluša ljude kao što je Glazijev, on je očigledno oprezan u primeni „socijalnijih“ (ili čak „socijalističkih“) mera koje zastupa Glazijev i njegove pristalice.
Ali ako je Putin liberal, da li zaista postoji peta kolona koja deluje iza kulisa?
Kada se govori o tome, bilo bi pogrešno doći do primitivog zaključaka da u Kremlju ili na Starom trgu ne postoji 5. kolona (ili da ne postoje “Atlantski integratori”). U stvari, ne bi bilo moguće da takva 5. kolona ne postoji. Kako to znamo? Iz tri osnovna razloga
Anglocionistički lideri Carstva apsolutno mrze Putina. Oni koji se pretvaraju da to poriču ili su krajnje neiskreni ili neverovatno glupi. U svakom slučaju, oni greše. Jednostavno rečeno: do kraja devedesetih godina Rusija, kao zemlja, bila je kvazi-mrtva, okončana, kao kada bi Ukronazi danas okupirao Ukrajinu.
Ne samo da je Putin sam spasio Rusiju od kolapsa, on je pretvorio Rusiju u silu sposobnu da se odbrani od planova Carstva, ne samo u Siriji, već i u ostatku Bliskog istoka.
Da, sve optužbe za „tajne dogovore“ i „hakovanje“ predstavljaju verbalnu propagandu za intelektualne patuljke koji gledaju TV, ali to ne znači da lideri nemaju stvarne, činjenične i logične razloge da se boje Putina i Rusije. Boje se. I čine sve što je u njihovoj moći da oslabe Rusiju i zbace Putina.
Većina ruskih elita postigla je svoj elitni status 1990-ih (neki čak i osamdesetih!), a mnogi od njih mrze Putina jer je zaustavio totalnu pljačku koja je tim ljudima omogućila ne samo da dođu na vlast već i da se obogate.
Što se tiče takozvanog „ekonomskog bloka“ ruske vlade, on je u potpunosti sastavljen od onoga što ja slobodno nazivam „VTO / MMF / VB / itd.“ – Tipovi: ljudi koji iskreno podržavaju takozvani „Vašingtonski konsenzus“ Najmanje što se može reći o ovim ljudima je da njihovi pogledi na svet i ideologija nisu samo potpuno strani tradicionalnim ruskim vrednostima, oni su u stvari duboko anti-ruski. Najprirodniji razvoj za ove ljude jeste da postanu petokolonaši.
[adsenseyu4]
Sistem koji je Putin nasledio bio je duboko integrisan sa anglocionističkom sferom finansijskog, ekonomskog, političkog i društvenog uticaja. Dok su zapadne sankcije (i opšta politička kratkovidost) prekinule mnoge od ovih veza, postoji vrlo malo slučajeva (ako ih uopšte i ima) Rusa koji prekidaju takve veze .
Neki smatraju da je Putin iskreno želeo da Rusija uđe u NATO ili / i EU. Ne slažem se s tim, ali da li je bio iskren ili nije, činjenica je da je Putin u početku pokušao da sudi Zapadu. Činjenica da je Zapad bio previše glup da vidi fantastičnu priliku koju je ova situacija nudila, još jedno moćno svedočanstvo o tome kako su zapadni „stručnjaci za područja“ postali nekompetentni.
Putinov „minhenski govor“ iz 2007. godine trebalo je da predstavlja hitan poziv za buđenje vođama Zapada, ali im je nedostajalo pameti i hrabrosti da slušaju ono što je Putin govorio.
Ista stvar se dogodila tokom Putinovog govora 2015. u UNGA-i. Njegovoj unutrašnjoj, ruskoj publici, na pitanje da li Zapad pokušava da “ponizi” Rusiju, Putin je otvoreno rekao: “Oni ne žele da nas ponižavaju, žele da nas podjarmljuju, rešavaju svoje probleme na naš račun”. Smatram da je Putin, kao i svaki drugi oficir Prve glavne uprave (strana obaveštajna služba) KGB-a, uvek shvatao da je Zapad smrtni neprijatelj Rusije i da je to istina stara najmanje 1000 godina. Stoga mislim da bi bilo naivno verovati da je Putin ikada „verovao“ Zapadu. Ali da li je namerno ostavljao taj utisak toliko dugo koliko je mogao da služi njegovim ciljevima? Da, apsolutno. Ovaj period je očigledno završen.
Jedina pozicija koju ruska 5. kolona ne može da zauzme jeste da bude bilo koji tip “opozicije”. Prvo, 5. kolona je okrenuta Kremlju, predsedničkoj administraciji, stranci “Jedinstvena Rusija” i svim drugim centrima moći u Rusiji. To prisiljava opoziciju da se pretvara da je lojalna Putinu dok sabotira svaki napor ka ponovnom suvereništvu Rusije (doduše težak zadatak jer je Rusijom vladala strana elita još od vremena Petra I).
Često me pitaju zašto Russia Today i Sputnik na svojim internet stranicama objavljuju ono što se može nazvati samo “smeće” ili čak anti-religiozna propaganda. Odgovor je jednostavan: na RT i Sputniku ima dosta ljudi (posebno u timovima koji rade na njihovim veb stranicama, a ne u emisijama) koji su čisti proizvodi anglocionističkog pogleda na svet i koji vole neku jeftinu, seksualnu priču gotovo koliko vole i da ismevaju pravoslavnu crkvu.
Iako ima dosta sjajnih ljudi u oba ova medija, ima i mnogo onih koji bi potajno voleli da se Rusija vrati u devedesete ili da postane neka vrsta “Poljske” istočno od Ukrajine.
To je i razlog zašto ovi mediji ulažu velike napore da ne razgovaraju o izraelskom lobiju na Zapadu (ne samo SAD), već se i drže dalje od bilo kakve rasprave o 11. septembru. Znam da je bilo kakvo pominjanje stvarnih događaja 11. septembra strogo zabranjeno od strane nekih „velikih“ urednika u Moskvi, jer su moji intervjui bili cenzurisani na taj način.
Da naglasimo: postoji milion Rusa u inostranstvu, i mnogi od njih su ono što se sada zove „virusʹ“ u Rusiji: ljudi koji mogu da govore ruski, pa čak i posećuju Rusiju s vremena na vreme, ali koji su potpuno izgubili svoju „rusku nit“ i čiji se pogled na svet ne proteže dalje od želje da Rusija bude više kao SAD ili Nemačka. Na Rusiju gledaju kao na „rašku“ i apsolutno mrze svaku istinsku manifestaciju ruske kulture, duhovnosti, tradicije ili religije. Neki od njih će se pridružiti pokretu Alt-desnica i pretvarati se da rasističke kategorije i ideologija koje ovaj pokret koristi imaju neke korene u Rusiji (nemaju). Neki će pokušati da glume pravoslavne hrišćane. Istina – oni su i dalje čisti proizvod Anglocionističkog Carstva.
Neki od njih su pronašli profitabilno zaposlenje u ruskim medijima gde budno nadziru bilo kakve znakove da ruske patriote razotkrivaju ideološku dogmu Zapada. Ovi „virusi“ su još jedna manifestacija ruske 5. kolone.
Šta je sa zvaničnim protivljenjem Putinu?
Onda je tu i „zvanična“ opozicija Dume, koja je manje-više šala. Neki ruski poslanici su bolji od drugih, ali čak i oni koji su relativno bolji nisu u mogućnosti da predstave pravi izazov ruskoj vladi (videli smo da je to bolno ilustrovano glasanjem Dume o penzijskoj reformi).
Što se tiče običnih ljudi, većina njih verovatno i dalje veruje Putinu kada su u pitanju spoljnopolitička pitanja, ali mnogi od njih se takođe zaista hvataju u koštac sa arogantnom i snishodljivom vladajućom elitom koja ne mari za stradanje običnih ljudi i koji žive u kulama od slonovače, bogatstva, arogancije i moći.
Postoji i postepeno uviđanje da je Putin u principu „previše mekan“ za Imperiju i nedovoljno proaktivan u odbrani Novorusije od Ukronazi hunte u Kijevu. Nažalost, moram se složiti s njima. Da, došlo je do određenog napretka: ruska zabrana izvoza energije u Ukrajinu i omogućavanje dobijanja ruskih pasoša građanima Novorusije.
Štaviše, Kremlj je izrazio tačno nula odobrenja za izbor Zelenskog i, očigledno, ovo je bio ispravan potez, jer iako je politika Porošenka kategorički odbačena od strane apsolutne većine ukrajinskog naroda, svi znaci pokazuju da je Zelenski već u potpunosti popustio zahtevima “kolektivnog Zapada”. Poslednjih meseci Duma je bila pod pritiskom javnosti da iskaže snažniju reakciju na događaje u Ukrajini, i to je imalo neki, iako ograničeni efekat: totalno hroma Duma je sada postala malo manje hroma, ali ne mnogo.
Dakle, koja je to nova opozicija Putinu?
Karakteristično za ovu novu opoziciju Putinu je to što sebe vidi kao istinski patriotski segment ruskog društva. To su ljudi koji okrivljuju Putina za slabost, neodlučnost i korumpiranost (uključujući i lično). Oni veruju da Putin stoji na vrhu oligarhijske piramide koja samo zvanično služi ruskim nacionalnim interesima, ali koja je u stvarnosti zainteresovana samo za bogatstvo, moć i uticaj.
Iskreno, veliki deo njihove argumentacije o Putinovoj navodnoj korupciji zasniva se na mešavini dezinformacija i lične mržnje prema samom Putinu. Nasuprot tome, njihovi argumenti da je Putin suviše slab ili neodlučan zasnivaju se na potpuno racionalnoj i činjeničnoj analizi događaja koji su obeležili Putinovo predsedništvo. Na kraju krajeva, čovek je na vlasti već 20 godina, uživao je ogromnu birokratsku moć i punu podršku ogromne većine stanovništva. Kako onda može on (ili njegove pristalice) za sve to da krive „loš sistem“ ili moć petokolonaša u čije postojanje, pre svega, neki uopšte ne veruju?
Iako se ja lično ne slažem sa ovom tačkom gledišta, moram priznati da to nije isključivo zasnovano na propagandi. Drugim rečima, oni imaju poentu, i veliki deo njihovih kritika je validan.
Nažalost, mnogo toga nije, i ta kombinacija gubi mnogo u kredibilitetu kada je 50 posto od toga zasnovano na činjenicama i logično, a 50 posto nije.
Ono što je još gore je to što se ove patriote redovno nalaze u istom košu sa Soroševim / CIA-inim ljudima, koje patriote tvrde da mrze, ali čije argumente često koriste (o ličnoj korupciji Putina, na primer).
Druga velika slabost ove nove opozicije je što joj nedostaje bilo kakav lider. Zato se nisam trudio da navedem imena glavnih predstavnika ove opozicije: većini onih koji će pročitati ovaj članak ta imena neće značiti ništa.
Konačno, izgleda da ovoj novoj patriotskoj opoziciji nedostaje originalan pogled na svet: većina njihove argumentacije se svodi na „bilo je bolje u sovjetskoj eri“ (obično imaju tendenciju da previde koliko su stvari zaista bile loše, barem od 1980-ih!).
Pa kuda idemo odavde? Da li će Rusija ikada imati stvarnu, živu opoziciju?
Moj kratki lični odgovor je, da, Rusija će imati takvu opoziciju. Evo zašto:
Zvanična opozicija Dume je i beskorisna i beznadežna.
Opozicija koju finansira Soroš / CIA je diskreditovana.
Peta kolona je u osnovi prevara i većina Rusa je mrzi.
Sadašnja „patriotska“ opozicija će rasti zbog politike ruske vlade i verovatno će učiti iz njihovih grešaka.
Krize često (skoro uvek) generišu pojavu novih lidera.
Nadam se da će se novootkrivena “patriotska” opozicija usredsrediti na Putina kao na osobu, ali i na greške ruske vlade gde god da se dese: predsednik, premijer, ministar ili niže – ne bi trebalo da budu važni. Ako opozicija uspe da se fokusira na pitanja, a ne da iskaljuje svoj bes protiv određenih pojedinaca, tada će biti moguće stvarne promene, uključujući i kadrovske.
Najnovija istraživanja javnog mnjenja pokazuju da svi članovi vlade pate od pada rejtinga, a ne samo atlantski integratori. Ako se ovaj trend održi, evroazijski suvereni će imati snažan podsticaj da prekinu veze sa Atlantskim integracijama. Ko zna, možda će Medvedev i takozvani „ekonomski vladin blok“ otići sa vlasti? Ako ne, onda će se ponavljanje anketa najverovatnije nastaviti, a socijalni nemiri postaju realna mogućnost zaključuje analizu The Saker.
Webtribune.rs
