Kada se u britanskim naučnim krugovima pojavila vest da je ekipa genetičara izvela potpunu analizu DNK Adolfa Hitlera, mnogi su u prvi mah mislili da je reč o još jednoj medijskoj spekulaciji.
Ipak, kako se ispostavilo, priča koju je pokrenuo dokumentarac „Hitler’s DNA: Genome of a Dictator“, a zatim potvrdio i Špigl, nosi sa sobom neočekivanu preciznost i hladnu naučnu potkrepu.
Ceo proces počeo je na neuobičajenom mestu, na komadiću krvave tkanine sa sofe iz Firerbunkera, isečenom u maju 1945. godine. Taj uzorak je uzeo pukovnik američke vojske Roswell P. Rosengren i kasnije završio u Istorijskom muzeju Getisburga u SAD.
Tek kada je poređenje Y hromozoma sa DNK živog rođaka potvrdilo „savršeno podudaranje“, istraživači su dobili osnovu da rekonstruišu genom. Ta potvrda uklonila je svaku dilemu oko autentičnosti uzorka i po prvi put ponudila potpunu sliku genetskog profila čoveka koji je obeležio čitavu epohu.
U tom trenutku, projekat profesora Turija Kinga dobio je potpuno novu težinu, ali i odgovornost da predstavi nalaze bez senzacionalizma, koliko god oni delovali neočekivano.
Najviše pažnje privukla je genetska potvrda da je Hitler verovatno imao Kallmannov sindrom. Taj sindrom je specifično stanje kod kojeg ne dolazi do pravilnog lučenja hormona neophodnih za normalan razvoj tokom puberteta.
Naučnici su identifikovali jasno uočljivu deleciju u genu PROK2, što je prema rečima tima jedna od mutacija najčvršće vezanih za ovo oboljenje. Kada se pogleda klinička slika sindroma, pojedini istorijski navodi – koje je decenijama pratila sumnja – iznenada dobijaju naučni okvir.
U dokumentarcu se navodi nekoliko posledica sindroma: Odloženi ili nepotpuni pubertet, značajno snižene vrednosti testosterona, kao i slaba razvijenost sekundarnih telesnih karakteristika.
Jedna od najzanimljivijih tačaka tiče se kriptorhizma. Postoji medicinski zapis iz 1923. godine koji je Hitlera opisao kao osobu sa desnostranim nespuštenim testisom. Prema rečima istraživača, Kallmannov sindrom je upravo jedno od retkih stanja koje statistički objašnjava takvu medicinsku dijagnozu.
U analizi se takođe pominje i mogućnost mikropenisa, sa verovatnoćom od oko jedan prema deset, što je deo kliničkog spektra ovog sindroma.
Naučnici ipak napominju da odnos između hormona i ponašanja nije jednostavan, pa ostavljaju otvoren prostor za tumačenja. Kako su naglasili u filmu, „skok od biologije do ponašanja je veliki“, ali niske vrednosti testosterona i hormonska neravnoteža svakako ulaze u širu sliku faktora koji mogu oblikovati nečiju psihologiju.
Analiza nije stala na tome. Korišćeni su i poligeni skorovi rizika, tehnika koja procenjuje predispoziciju za različita neurološka i psihijatrijska stanja. Rezultati su istraživače ostavili zatečenim: Hitlerov genetski profil pokazao je izuzetno visoku predispoziciju za stanja kao što su šizofrenija, bipolarni poremećaj i autizam, pri čemu su podaci svrstali njegov PRS skor u najviši jedan procenat populacije.
Pored toga, prisutna je i povećana verovatnoća za neke oblike autističnog ponašanja, kao i povišen rizik za obrasce vezane za poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.
U nalazima se pojavila i genetska sklonost ka antisocijalnim obrascima, što ga stavlja u gornjih deset procenata svetske populacije. Naučnici ipak izbegavaju direktne zaključke, insistirajući da se genetske predispozicije ne mogu posmatrati kao sudbina niti kao jedino objašnjenje složenih odluka i procesa.
Zanimljivo je da je dokumentarac odbacio još jednu glasinu koja se generacijama prenosila – tvrdnju da je Hitler imao jevrejske pretke. Analiza Y hromozoma pokazala je isključivo austrijsko-nemačku liniju porekla.
Kako se DNK u muškoj liniji prenosi nepromenjeno, potpuna podudarnost sa živim rođakom gotovo isključuje mogućnost da je u toj liniji postojao drugačiji etnički koren.
Rasprava koja je usledila nakon emitovanja dokumentarca uglavnom se vrti oko toga gde se završava nauka, a počinje interpretacija. Dok jedni smatraju da genetika može doprineti razumevanju istorijskih procesa, drugi upozoravaju da se nijedna ličnost ne može objasniti isključivo na osnovu biohemijskih varijabli.
Ovaj projekat, kako tvrde istraživači, nije pokušaj da se istorija pojednostavi, već da se otvori još jedan sloj u razumevanju čoveka čiji uticaj i dalje izaziva rasprave u akademskim i javnim krugovima.
I možda baš zato analiza ima toliku težinu: Nauka može ponuditi činjenice, ali pitanja koja ostaju iza njih često vode u potpuno nova razmišljanja, daleko od laboratorijskih vrata i mnogo bliže večitoj borbi da se shvati kako se neka poglavlja istorije uopšte mogla dogoditi.
Webtribune.rs
