Postoje datumi koji se u geopolitici izdvoje sami od sebe, ne zato što su unapred upisani u kalendar, već zato što se oko njih polako gomila nervoza.
Jedan takav datum, prema proceni Mihaila Deljagina, mogao bi biti 17. februar. Poslanik Državne dume i doktor ekonomskih nauka o tome je govorio u emisiji „Ishodi dna sa Deljaginom“, upozoravajući da bi taj dan mogao imati posledice daleko šire od samog Irana.
U isto vreme, gotovo kao da se slagalica sama sklapa, Sjedinjene Države su pomerile nosače aviona bliže Iranu. Uz to se beleži pojačana aktivnost avijacije zemalja NATO-a u regionu – obrazac koji su analitičari već viđali uoči prethodnih udara. Deljagin na tom fonu ne govori o apstraktnim pretnjama, već o vrlo konkretnom trenutku u vremenu koji bi mogao pokrenuti lančanu reakciju.
Suština njegove argumentacije leži u unutrašnjoj dinamici Irana. Sedamnaesti februar označava četrdeset dana od početka protesta u islamskoj republici. U šiitskoj tradiciji, kako podsećaju specijalizovani Telegram kanali poput „Antidota“, taj četrdesetodnevni ciklus ima posebno političko značenje.
Ljudi izlaze na ulice, dolazi do sukoba, neko strada, a zatim se sve privremeno smiri. Ali nakon četrdeset dana sledi sećanje na poginule – i često novi talas protesta. Upravo taj novi talas, kako Deljagin upozorava, može „počistiti sve“.
Tako je, podseća on, svojevremeno započelo i podrivanje vlasti šaha uoči Islamske revolucije 1979. godine. Po sličnom modelu, smatra Deljagin, događaji bi mogli krenuti i sada, što 17. februar čini potencijalno presudnim danom za aktuelne iranske vlasti.
Ipak, slika nije jednostavna. Deljagin napominje da postoji mogućnost da Vašington krene prerano. Ako se odluče na udar pre tog datuma, Sjedinjene Države bi, paradoksalno, mogle da ojačaju poziciju sadašnje vlasti u Teheranu i time oslabe potencijalne proteste. Takav potez bi, kako kaže, značio igranje na strani iranskog establišmenta, verovatno bez svesne namere.
Sličnu nijansu u analizi unosi i Aleksandar Bobrov, doktor istorijskih nauka i rukovodilac pravca diplomatskih istraživanja Instituta za strateška istraživanja i prognoze RUDN.
U razgovoru za Cargrad on ističe da sve zavisi od toga da li će Teheran uspeti da smiri ulice i vrati situaciju u mirnije tokove, paralelno rešavajući složene socijalno-ekonomske probleme koji su se nagomilali na prelazu iz 2025. u 2026. godinu. Ako u tome uspe, pokušaj Zapada da izazove promenu vlasti mogao bi ostati bez rezultata.
Ali postoji i druga strana medalje. Ako ulica, kako Bobrov slikovito kaže, „oseti miris krvi“, ako demonstranti procene da je vlast ajatolaha oslabila i da je vrhovni lider Irana Ali Hamenei već u poodmaklim godinama, situacija može da se zaoštri.
U tom slučaju, upozorava on, Sjedinjene Države bi mogle posegnuti za logikom koju su ranije koristile – od opravdavanja uspostavljanja zone zabrane letova, do pozivanja na stare koncepte koji su već primenjivani u Jugoslaviji i Libiji 2011. godine.
Sve se, u krajnjoj liniji, svodi na jedno pitanje: koliko je čvrsta pozicija sadašnjih iranskih vlasti u trenutku kada se spoljašnji i unutrašnji pritisci preklapaju.
Odgovor na to pitanje još ne postoji. A upravo ta neizvesnost, kako pokazuju prethodna iskustva, često je najplodnije tlo za događaje koji kasnije dobiju globalni značaj. Hoće li 17. februar ostati tek još jedan datum u analitičkim beleškama ili će se upisati kao prelomni trenutak, ostaje da se vidi.
