Za razumevanje situacije u Ukrajini neophodno da se vratimo u 1991. kada je Badinterova komisija priznala jednostranu secesiju Slovenije i Hrvatske.
Zašto politički Zapad ne želi da iste principe primeni na Ukrajinu posle priznanja DNR i LNR od strane Kremlja?
Protivnici priznanja DNR i LNR stalno se pozivaju na međunarodno pravo, pritom zaboravljajući da se ključ za razumevanje onoga što se dešava u Ukrajini nalazi u mišljenju Badinterove komisije, koju je povodom jednostranih secesija pojedinih republika SFRJ 1991. osnovala Evropska ekonomska zajednica. Komisija je zaključila da SFRJ nije razbijena nego da se raspala.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Situacije slične – zaključci suprotni
Zašto politički Zapad ne primenjuje na Ukrajinu one principe koje je primenio na SFRJ, pa u sličnim situacijama donosi dijametralno suprotne zaključke: Jugoslavija se raspala, a Ukrajina se razbija.
Da bi razumeli šta se zapravo dogodilo u Ukrajini posle priznanja DNR i LNR od strane Moskve, potrebno je, kaže profesor prava Zoran Čvorović, da se vratimo na početak 90- tih godina kada su stvoreni važni presedani u međunarodnopravnoj praksi.
On podseća da je posle jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske, Badinterova komisija u svom zvaničnom mišljenju zauzela stanovište da jednostrane secesije ovih republika nisu protivpravni akti, pa stoga SFRJ nije razbijena, već je došlo do disolucije (raspada) države.
Po modelu Slovenije i Hrvatske
Jednostrane secesije Slovenije i Hrvatske proglašene su legitimnim, kao i priznanja drugih država koja su potom usledila, zato što, po mišljenju Badinterove komisije, centralni organi vlasti SFRJ, u kojima više nisu participirale otcepljene republike, nisu efektivno kontrolisali celokupnu državnu teritoriju. Iz toga je izučen zaključak o disoluciji države.
„Upravo se to dogodilo i na Ukrajini. Nakon narandžaste revolucije, odnosno Evromajdana, Zapad je instalirao, Putinovom rečju, jedan marionetski režim, koji od samih početaka nije efektivno kontrolisao rusko-jezične regione, koji su diskriminisani po jezičkoj i nacionalnoj osnovi. Ako na ove činjenice primenimo mišljenje Badinterove komisije, onda dolazimo do zaključka da se jednostrane secesije DNR i LNR, kao i priznanje ovih nekadašnjih regiona Ukrajine od strane Moskve, ni po čemu se ne razlikuje od jednostranih secesija Slovenije i Hrvatske i priznanja od strane Nemačke, Vatikana i drugih američkih satelita s početka 90-tih godina“.
Jednom legitimno-uvek legitimno
Iz ugla činjenice da centralni organi iz Kijeva odavno već ne kontrolišu teritoriju Donjeckog i Luganskog regiona, baš kao što ni centralni organi SFRJ nisu kontrolisali Hrvatsku i Sloveniju, jednostrana secesija DNR i LNR je legitimna, barem onoliko koliko i ista takva secesija Slovenije i Hrvatske. Ili Badinterovi presedani ne važe tamo gde su stariji interesi NATO.
„Ukrajina prema važećem Ustavu nije federacija, ali je visoko decentralizovana država, a Donjecki i Luganski region imaju status Ustavom zaštićene samouprave. S obzirom na to da su administrativne granice Slovenije i Hrvatske proglašene za državne, primena principa uti possidetis iuris, od kog je pošla Badinterova komisija, u slučaju Ukrajine znači da regionalne granice garantovane Ustavom Ukrajine postaju granice nezavisnih država DNR i LNR“.
Priznanje države je politički a ne pravi akt
U javnosti, kaže Čvorović, postoji nerazumevanje kada je u pitanju priroda akta priznanja jedne države i nerazumevanje prirode nastanka države. Priznanje je politički, a ne pravni akt.
„Nastanak države je pre svega faktičko pitanje, a posebno u uslovima krize međunarodnog poretka čiji smo svedoci. Ta kriza je započela još ranih devedesetih prošlog veka. Umesto da stabilizuje međunarodne odnose, kraj Hladnog rata poremetio je Jaltsko-potsdamski poredak, jer se politički Zapad opredelio da u jednostranom režimu prizna jednostranu secesiju jugoslovenskih federalnih jedinica i time odobri razbijanje države koja je bila osnivač UN”, kaže Čvorović.
Šira javnost često, napominje on, pogrešno veruje da je pitanje nastanka države i pitanja secesije regulisano međunarodnim pravom. Ova važna pitanja, po njegovom mišljenju, apsolutno nisu regulisana međunarodnim pravom.
“Mi imamo pred sobom samo presedane koje je Zapad napravio u ranim devedesetim prošlog veka u Jugoslaviji“, dodaje.
Presedani su tvrdoglavi
Čvorović veruje da ulazimo u period kada će se međunarodno pravo razvijati restriktivno, zbog izrazite konfrontacije koja postoji u svetu. To znači da će se iz ugla međunarodnog prava smatrati protivpravnim samo ono što je reguliisano međunarodnim konvencijama, a sve drugo će biti dozvoljeno.
„Tačno je da međunarodno pravo na nivou načela daje prioritet zaštiti teritorijalnog integriteta jedne države u odnosu na druge, ali je isto tako tačno da međunarodno pravo ne zabranjuje jednostrane secesije, niti reguliše postupak ostvarenja prava na samoopredljenje, kao što je to potvrdio i Međunarodni sud pravde ocenjujući protivpravnost Deklaracije nezavisnosti tzv. Kosova“, naveo je on.
Imajući to u vidu, zaključuje Čvorović, drugačije izgledaju međunarodnopravne paralele između DNR i LNR i tzv. Kosovo. Kosovo u sastavu Srbije ne štite nekakva apstraktna međunarodnopravna načela već konkretni međunarodnopravni akt ‐ Rezolucija 1244 SB UN, koja može da se promeni samo uz saglasnost Rusije.
Ukrajina je granica ruskog sveta
Čvorović kaže da sama etimologija reči Ukrajina pokazuje da Krajina mora da ima svoju maticu.
„Ukrajina je Krajina, granica, ali naravno ne Evrope, Nemačke ili Francuske, već granica „ruskog sveta“. Rusija iz ugla ovakovog etimološkog i istorijskog tumačenja ne ugrožava Evropu, već je NATO pokušao da prodre i na identitetskom planu razjedini nekada jedinstveni ruski svet“, zaključio je sagovornik Sputnjika.
Nataša Jovanović (sputnik)
