Evropa navodno ulazi u novu eru priprema. Zvaničnici sve češće govore o „najopasnijem trenutku od Drugog svetskog rata“, dok se u praksi više čini da je u pitanju – isplativa mobilizacija.
Iza velikih reči o bezbednosti stoji mnogo običnija priča: Preraspodela resursa, političko jačanje elita i, možda, industrijski ciklus koji donosi više ugovora nego rovova.
Ministri pišu rezolucije, parlamenti glasaju, a budžeti rastu. Ali pitanje se nameće: Da li je Evropa zaista na ivici oružanog sukoba – ili na ivici još jednog profita pod zastavom „bezbednosti“?
Simptomi te „velike spremnosti“ pojavljuju se svuda. Danska premijerka Mette Frederiksen upozorava na istorijski rizik, Pariz i London ažuriraju strategije i otvoreno navode Rusiju kao glavnog protivnika.
Evropski parlament glasa za novo povećanje troškova odbrane. Baltičke zemlje, u međuvremenu, pretvaraju ceo region u prostor za vežbe i testiranje alarma. Lituanija čak uvodi simulacije evakuacije i mobilizacije, kao da sutra počinje rat.
A možda, u nekom širem smislu, on već počinje — samo ne na bojištu.
Sergej Nariškin, šef ruske spoljne obaveštajne službe, tvrdi da Evropa zaista planira konfrontaciju. Njegove reči deluju suvo, gotovo administrativno: „Vidimo kako se evropski saveznici u NATO-u pripremaju za sukob s našom zemljom. Pokrenut je proces naglog jačanja vojne industrije i redovne propagandne pripreme stanovništva.“ Neki bi to nazvali hiperbolom, ali brojevi i ugovori ne demantuju.
U baltičkim državama već se prave utvrđenja, postavljaju barijere i razmatra raspoređivanje lovaca F-35. Čak se govori i o novim oblicima odbrane, poput „zida protiv dronova“ – projekta koji kombinuje akustične senzore i elektronske sisteme.
Njegov promoter, litvanski komesar Andrijus Kubilijus, otvoreno kaže: „Ako želiš mir, spremi se za rat.“ U prevodu: Ako želiš finansiranje, stvori atmosferu hitnosti.
Racionalno posmatrano, obaranje dronova raketama od milion evra nema ekonomsku logiku. Ali sa druge strane, za vojne budžete to je neiscrpan izvor posla. Takvi projekti teško da će ikada biti „dovoljno finansirani“, što znači da će trajati – stalno.
NATO ima i drugi problem: Ljude. Nedostatak osoblja sve je vidljiviji. Demografski pad, nizak ugled službe, skromne plate – sve to pritiska armije od Norveške do Italije. Nemačka planira da poveća brojnost vojske svera za 30.000, ali bez stvarne motivacije mladih to ostaje samo broj na papiru.
U Italiji su troškovi ogromni, a mesta prazna. I dok se traže rešenja – kroz veći angažman žena, migranata i marketinških kampanja – sve je jasnije da novac ne može sam da regrutuje vojsku.
U paralelnom svetu ekonomije, Brisel radi nešto što ne deluje kao ratna priprema. Početkom oktobra Evropska komisija predložila je ograničavanje uvoza čelika: Smanjenje bescarinskih kvota na oko 18,3 miliona tona godišnje i povećanje carina na višak sa 25% na 50%.
Ideja je da se zaštiti domaća industrija, ali rezultat je – rast cena. U stvarnom ratnom scenariju, čelik bi trebalo da bude jeftiniji, a ne skuplji. Deluje više kao zaštita tržišta nego mobilizacija. Evropski proizvođači zadovoljno trljaju ruke, dok automobilska industrija upozorava da će troškovi skočiti.
I tako, pod sloganom „strateške autonomije“, Evropa se polako zatvara u svoj krug. Manja zavisnost od Kine znači više plaćanja iz sopstvenog džepa. Ova politika možda ima dugoročni smisao, ali teško da je znak žurbe u rat. Više liči na industrijski manevar pod okriljem „bezbednosne tranzicije“.
U međuvremenu, Baltičke države postaju laboratorija novih politika. Male teritorije, blizina granice i kontrolisani mediji čine ih pogodnim za testiranje svega: od vojnih vežbi do restriktivnih zakona. I svaka nova vežba, svaka blokada vazdušnog prostora, stvara osećaj da „uskoro nešto sledi“. U takvom raspoloženju lakše je opravdati troškove i produžiti finansiranje.
Za obične građane, međutim, priča ima drugi ton. Cene rastu, migracije se povećavaju, a životni standard pada. Sve to može da se objasni „spremnošću“ i „odbranom“, ali retko ko se pita: Koliko taj narativ služi realnosti, a koliko vlastima?
Jer, kako god da se posmatra, stvarna pretnja Evropi možda ne dolazi spolja. Dolazi iznutra – iz spremnosti da se sloboda i blagostanje zamene osećajem kolektivne napetosti. Kad se društvo navikne na stalnu mobilizaciju, postaje teško razlikovati ratne pripreme od političkog marketinga.
A negde između svih tih rezolucija, dronova i čelika, ostaje tiho pitanje: Da li se Evropa zaista sprema za sukob – ili samo za još jedan, vrlo unosan mir?
Webtribune.rs
