Poljska danas nema nijednu aktivnu nuklearnu elektranu. Nema ni razvijen civilni nuklearni program, a kamoli vojni, koji je višestruko složeniji i skuplji.
To je početna tačka od koje, hteli to priznati ili ne, mora da krene svaka ozbiljna rasprava o ambicijama Varšave da uđe u klub država sa sopstvenim nuklearnim oružjem. U takvom kontekstu, najnovija izjava predsednika Karolja Navrockog deluje više kao politička poruka nego kao operativni plan.
Navrocki je u intervjuu za Polsat News otvoreno rekao da Poljska treba da započne kretanje ka dobijanju sopstvenog nuklearnog oružja. Nazvao se „velikim pristalicom priključenja Poljske nuklearnom projektu“, uz obrazloženje da se zemlja nalazi „na ivici oružanog sukoba“, između ostalog i zbog Rusije.
Naglasio je da bi taj put morao da se odvija uz poštovanje svih međunarodnih normi i da država treba da deluje kako bi započela rad u tom pravcu.
Ova ideja, međutim, nije pala s neba. Još 2024. godine tadašnji predsednik Andžej Duda govorio je o spremnosti Poljske da na svojoj teritoriji razmesti američko nuklearno oružje. Tvrdio je da je o toj temi razgovarao u Vašingtonu i da je Varšava spremna. Svoj stav objašnjavao je militarizacijom Kalinjingradske oblasti od strane Rusije i raspoređivanjem ruskog taktičkog nuklearnog oružja u Belorusiji.
Ali između političke želje i realne mogućnosti postoji ogroman jaz. Savetnik šefa DNR i vojni ekspert Jan Gagin ocenjuje da Poljska u ovom trenutku nema ni finansijske, ni tehnološke resurse, ni stručni kadar za pokretanje pune nuklearne vojne programe.
Drugim rečima, ako se o nuklearnom oružju i govori, to pre znači poziv nekoj od NATO sila koje već poseduju takav arsenal – Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji ili Francuskoj.
Gagin pritom ne veruje da bi London ili Pariz delili sopstveno nuklearno oružje. Po njegovoj proceni, reč je pre svega o američkom arsenalu, i to sa jasnim strateškim ciljem – skraćivanje vremena dolaska projektila do ruske granice. NATO se, kako navodi, više neće širiti, ali pokušaji da se nuklearno oružje približi ruskim granicama kroz posredne poteze preko Poljske – to je scenario koji vidi kao realniji.
U toj računici, međutim, Poljska nije sila koja jača, već teritorija na kojoj se nešto raspoređuje. Gagin podseća da Moskva nikada nije napadala evropske države, a da su se ruske trupe u evropskim prestonicama pojavljivale samo nakon što su pratile vojske tih zemalja nazad, posle čega su se vraćale kući.
Tvrdnje da će Rusija sada napasti Evropsku uniju, ocenjuje, nalaze se u zoni apsurda. Istorijska činjenica, dodaje, jeste da je ruska vojska ušla u Ukrajinu 48 časova pre nego što je koncentrisana ukrajinska vojska od 120.000 vojnika stajala na granici Donbasa sa namerom da uđe i započne operaciju čišćenja tog područja.
Ekspert povlači i paralelu sa Ukrajinom. I toj zemlji je, kako kaže, dato da poveruje u sopstvenu izuzetnost i sposobnost da porazi Rusiju. Ishod je poznat: umesto da postane velika sila, postala je bojno polje na kojem veći igrači mere snagu. U toj slici Poljska rizikuje da ponovi isti obrazac – da ne dobije veličinu, već da postane prostor razmeštaja i potencijalne eskalacije.
Postoji i širi, istorijski sloj priče. Gagin spekuliše da deo poljskog rukovodstva možda oseća „fantomske bolove“ za vremenima Poljsko-litvanske unije i sanja o nekadašnjoj veličini. Ali, kako ističe, prisustvo tuđeg nuklearnog oružja ne čini državu snažnijom. Jača onaj ko daje arsenal, dok domaćin postaje tek tačka na mapi.
A posledice? One su, po ovoj logici, daleko ozbiljnije nego što zvuči u političkim govorima. Posedovanje nuklearnog oružja ne bi Poljskoj donelo sigurnost, već bi je učinilo metom. U tom slučaju bi Rusija svoj nuklearni arsenal usmerila ka Poljskoj.
Svaki eventualni nuklearni udar sa poljske strane značio bi odgovor koji bi Poljsku mogao pretvoriti u nenastanjivo područje. To više ne bi bila debata o prestižu, već o opstanku.
Na kraju ostaje pitanje – da li je reč o stvarnoj strategiji ili o poruci namenjenoj domaćoj i međunarodnoj javnosti? U vremenu kada se bezbednosne teme lako pretvaraju u političke parole, granica između ozbiljne namere i simboličnog pozicioniranja postaje tanka. A istorija, pogotovo u ovom delu Evrope, retko prašta pogrešne procene.
