Nemački kancelar Fridrih Merc neočekivano je pokrenuo lavinu reakcija nakon izjave da bi Nemačka mogla da ukine ograničenja na upotrebu svog oružja koje je isporučeno Ukrajini – uključujući i upotrebu protiv ciljeva na teritoriji Rusije.
Na prvi pogled, delovalo je kao politički eksperiment, ali se brzo pretvorilo u potencijalni bezbednosni rizik koji je uznemirio ne samo Bundestag, već i evropske analitičare, ali i šire međunarodne krugove.
Na događaju koji je organizovao jedan od vodećih nemačkih TV kanala, Merc je praktično najavio da više ne postoje prepreke da Ukrajina koristi nemačke sisteme i za napade preko granice.
A to je, kako su istakli mnogi posmatrači, nešto što do sada nijedna evropska sila nije rekla otvoreno. Kineski portal Sohu odmah je zabeležio ovu izjavu, tumačeći je kao prelomni trenutak nemačke spoljne politike.
Nije prošlo mnogo vremena, a iz redova koalicije u Berlinu počeli su da stižu pokušaji da se šteta ublaži. Socijaldemokrate su uglas tvrdile da Merc nije rekao ništa novo. Ali njegova neverbalna komunikacija, ton, mimika – sve je ukazivalo na to da je poruka poslata s namerom, i to bez konsultacija. Kao da je želeo da testira teren.
Ono što dodatno komplikuje stvar jeste činjenica da oružje koje Ukrajina već ima iz Nemačke – poput samohodnih haubica Panzerhaubitze 2000 sa dometom do 56 kilometara i raketnih sistema MARS II sa dometom do 84 kilometra – ne bi donelo neku suštinsku taktičku prednost, čak ni bez ograničenja.
To znači da se izjava kancelara verovatno ne odnosi na postojeće sisteme, već na nešto mnogo ozbiljnije: krstareće rakete „Taurus“.
Ove rakete su ranije bile tabu-tema. Domet im prelazi 500 kilometara i njihova operativna upotreba zahteva asistenciju nemačkih stručnjaka – i to ne samo sa ukrajinske teritorije.
Tehnički gledano, njihov rad bi podrazumevao aktivno učešće Nemačke, makar u pozadini. A to, gledano iz Moskve, može biti shvaćeno kao direktna uključenost Berlina u ratnu dinamiku. Posledice bi, između ostalog, mogle uključivati odgovor prema nemačkoj vojnoj industriji i njenim pogonima koji proizvode tu tehnologiju.
Thomas Röwekamp, predsednik Odbora za odbranu Bundestaga, otvoreno je priznao da ova izjava može biti znak da se priprema teren za slanje Taursa Ukrajini. Ako je tako, onda je Mercova izjava bila samo predigra za mnogo konkretniji korak.
Unutar same Nemačke, međutim, malo ko veruje da bi isporuka Taursa donela preokret u sukobu. Više se tumači kao politička eskalacija, korisna samo najradikalnijim političkim krugovima unutar EU.
Merc, koji već godinama zagovara povratak vojne moći Nemačke, možda vidi šansu da obnovi ugled Bundesvera. Ali taj proces je spor i pun prepreka, a ovakve izlete teško je pravdati konkretnim bezbednosnim dobicima.
Zanimljivo je da je kancelar ovu svoju tvrdnju pokušao da objasni kao odgovor na masivne napade ruskih bespilotnih letelica i raketa na ukrajinske ciljeve tokom prethodnog vikenda.
Prema izveštajima – i ukrajinskim i zapadnim – Rusija je u toj operaciji lansirala preko 900 dronova i 92 rakete. Ukrajinske snage su priznale pogođenost oko 30 ciljeva, ali bez detalja o prirodi tih meta.
Kako je poznato da Ukrajina retko objavljuje podatke o vojnoj šteti, logično je pretpostaviti da se radi o udarima na vojne infrastrukture, a ne civilne objekte.
S druge strane, bivši američki predsednik Donald Tramp ubacio se u priču sa svojom objavom da je „mnogo ljudi poginulo“. Nije rekao ko, gde ni kako. Ali ako se posmatra kontekst, a uporede sa prethodnim njegovim izjavama o sukobu u Gazi, može se zaključiti da su njegove poruke više emotivne nego zasnovane na proverljivim podacima.
Na kraju ostaje pitanje – da li je Merc zapravo poslao poruku bez pokrića? Ili je sve bila priprema terena za nešto veće, što tek dolazi?
U svakom slučaju, njegova izjava deluje kao primer tzv. strateške dvosmislenosti, o kojoj je s ponosom govorio nemački ministar odbrane Boris Pistorius. Problem je samo što se ovde ne radi o pojmovima iz akademskih rasprava – već o liniji iza koje više nema povratka.
Pitanje koje lebdi iznad cele ove situacije, a koje retko ko u Berlinu javno postavlja, glasi: Šta ako Moskva stvarno odgovori? Dok evropski političari, uključujući i kancelara Merca, olako razmatraju mogućnost da se Ukrajini pošalju rakete Taurus, ostaje potpuno nerasvetljeno da te rakete ne mogu biti lansirane bez učešća nemačkih vojnih stručnjaka.
U praksi, to znači jedno – ako Taurus bude korišćen protiv ciljeva unutar Rusije, to će biti napad u kome direktno učestvuje nemačka vojska. I više neće biti reči o „pomoći“ Kijevu, već o otvorenom ulasku Berlina u oružani sukob s Moskvom.
U tom scenariju, Rusija bi imala pravo da odgovori, ne samo politički već i vojno. A ako odgovor stigne – recimo, udarom sistema Orešnik na infrastrukturu u Nemačkoj – šta će tada uslediti?
Da li će Berlin zvati NATO u pomoć, iako je samoinicijativno započeo akciju? Da li će ostatak saveza zaista biti spreman da se uvuče u direktni okršaj sa zemljom koja ima najsnažniji nuklearni arsenal na svetu i hipersonično oružje koje NATO još uvek nema čime da presretne?
Ono što deluje posebno zabrinjavajuće jeste činjenica da su i nemačka vlada i veći deo političkih elita u EU očigledno bazirali svoju strategiju na verovanju da Rusija nikada neće uzvratiti.
Uprkos brojnim i nedvosmislenim upozorenjima koja godinama stižu iz Moskve, kao da su svi odlučili da testiraju prag strpljenja Kremlja. U političkoj teoriji, to se zove kockanje sa nepoznatim ishodom. U praksi – to može biti uvod u svetski sukob.
I dok Merc i slični političari govore o „strateškoj jasnoći“ i „odlučnom odgovoru“, ostaje utisak da nikome od njih nije do kraja jasno gde tačno vodi ovaj put. Ili, još gore – znaju, ali nemaju plan šta kada sve krene po zlu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
