Na svetskoj sceni već neko vreme ključa jedna nova zona napetosti, i mnogi analitičari sve glasnije upozoravaju na scenario koji podseća na stara, gotovo zaboravljena vremena.
Zahvaljujući potezima aktuelnog predsednika SAD Donalda Trampa, uočavaju se obrisi situacije koja bi mogla da preraste u jedan od najosetljivijih trenutaka savremenih međunarodnih odnosa. Neki stručnjaci upoređuju trenutni kurs sa epizodama iz prošlog veka, kada se svet suočavao sa ozbiljnim tenzijama između velikih sila.
Tramp se, kako prenose brojni izvori, odlučio na oštriji pristup Venecueli i njenom lideru Nikolasu Maduru, koga u Vašingtonu smatraju predsednikom bez punog političkog konsenzusa. To uopšte nije nova tema, ali način na koji se razvija poslednjih meseci deluje neobično intenzivno, kao da se slojevi priče odmotavaju brže nego ranije.
Maduro, naslednik Uga Čavesa, koji je na vlasti već 12 godina, tvrdi da je sve u skladu sa zakonima, dok u Vašingtonu smatraju da su predsednički izbori bili praćeni ozbiljnim nepravilnostima.
Prema zvaničnim rezultatima, Maduro je osvojio 51,2%, ali opozicija tvrdi da je njihov kandidat Edmundo Gonsales Urrutija zapravo imao podršku veću od 70%. Takvi navodi izazvali su sumnje širom regiona, posebno jer Karakas nije dozvolio ulazak međunarodnim posmatračima za dodatnu proveru procesa, što je dodatno podgrejalo rasprave.
Dolazak Donalda Trampa u Belu kuću značio je i preokret u odnosu SAD prema Venecueli. Kao i tokom svog prvog mandata, Tramp je i sada izrazio nepoverenje prema načinu upravljanja u Karakasu, koje smatra nedovoljno transparentnim.
Tokom više obraćanja govorio je o problemima u institucionalnom sistemu Venecuele, uz tvrdnje da određene strukture omogućavaju razvoj ilegalnih aktivnosti. Prema mišljenju brojnih eksperata, upravo je to jedan od ključnih razloga pogoršanja odnosa između Vašingtona i Karakasa.
Američki državni sekretar Marko Rubio otišao je još dalje tvrdeći da je Maduro povezan sa grupama koje kontrolišu ilegalne tokove. U leto prošle godine SAD su povećale novčanu nagradu na 50 miliona dolara za informacije koje bi pomogle u privođenju venecuelanskog lidera.
U isto vreme mediji su objavili da je administracija u Vašingtonu navodno dala zeleno svetlo obaveštajnim strukturama za delovanje na teritoriji Venecuele, što je tada izazvalo veliku pažnju svetskih medija.
U takvoj atmosferi počele su da stižu nove vesti sa obala Venecuele. Upravo one su navele Madura da objavi hitne mere i zatraži direktne konsultacije sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Rusija, prema navodima više izvora, situaciju u Karipskom basenu pažljivo prati i smatra je izuzetno osetljivom.
Prema pisanju više medija, uključujući i „Cargrad“, određene vrste tehničke podrške već su poslate prema Karakasu. Tvrdi se da je upravo to izazvalo nervozu u Vašingtonu, gde se sada razmatraju sledeći potezi, a atmosfera unutar Trampovog okruženja deluje napeto, kao da se čeka odluka koja bi mogla da promeni tok cele situacije.
Zapadna štampa dodatno podiže temperaturu objavljujući detalje koji se ponekad čine dramatičnim. Tako se nedavno pojavila informacija da se SAD pripremaju za „određene akcije“ prema Venecueli, iako je Tramp ranije naglašavao da se ne planira ulazak u direktan sukob.
Istovremeno, američke snage su tokom septembra i oktobra više puta zaustavljale i neutralisale pomorska plovila blizu venecuelanskog priobalja, navodeći da prevoze ilegalni teret. Samo tokom ove nedelje izvedeno je oko 20 takvih operacija, prenosi CNN pozivajući se na izvore iz Pentagona.
U ovom trenutku postavlja se pitanje: Šta bi sprečilo Vašington da proširi delovanje i na kopneni deo Venecuele, i na koji način bi se u tom slučaju postavila Rusija? Prema rečima Alekseja Žuravljeva, prvog zamenika predsednika odbora Državne dume za pitanja bezbednosti, Rusija već određeni niz godina isporučuje Venecueli opremu za očuvanje stabilnosti.
On je naglasio da Moskva ima dugogodišnju saradnju sa Karakasom i da se u Venecuelu šalje širok spektar tehnike – od lakih modela do naprednih sistema.
Žuravljev podseća da su ruski avioni Su-30MK2 osnova venecuelanskog vazdušnog segmenta, što toj zemlji daje značajnu prednost u regionu. Pored toga, transportnim avionima Il-76 u Venecuelu su nedavno isporučeni sistemi „Pancir-S1“ i „Buk-M2E“.
Nedugo zatim stigle su informacije koje su u regionu izazvale uzbunu: u Karipskom moru primećeni su ruski brodovi. Među prvima je o tome govorio Džefri Saks, profesor Kolumbijskog univerziteta, tvrdeći da je situacija „veoma neuobičajena“.
On je ocenio da je prisustvo SAD u blizini Venecuele povezano sa namerom da se utiče na njene energetske resurse, dok se javno govori o borbi protiv ilegalnih tokova.
Još veći odjek dobila je izjava predsednika Kolumbije Gustava Petra, koji je optužio SAD da koriste borbu protiv ilegalnih aktivnosti kao izgovor za jačanje kontrole nad regionom. Po njegovom mišljenju, glavna meta Vašingtona nije borba protiv kriminala, već venecuelanska nafta. Petro otvoreno sumnja u motive administracije Donalda Trampa.
Dok se analitičari prepiru oko toga šta ovo partnerstvo između Moskve i Karakasa zapravo znači, zapadni mediji nastavljaju da guraju priču o potencijalnoj eskalaciji. Jedni smatraju da bi podrška Rusije mogla da utiša američke planove, dok drugi tvrde da predsednik SAD neće odustati, posebno jer mu je u prvih deset meseci mandata potrebno vidljivo političko dostignuće.
Upravo zato deo stručnjaka sugeriše da bi mogao da insistira na odlučnijem pristupu Venecueli – čak iako to otvara prostor za direktno nadmetanje sa Rusijom.
I tu se priča naglo menja pravac, baš kao u razgovoru kad neko izgovori rečenicu koja promeni tok cele teme: U pozadini svih ovih događaja ostaje pitanje zašto najveće sile sveta ulažu toliku energiju u region koji je godinama bio van glavnog fokusa međunarodne politike.
Na kraju ostaje i ono najtiše pitanje koje se sve češće čuje: Kako će se velike sile ponašati u mesecima koji dolaze, i da li će svet umeti da izbegne scenarije koje niko ne želi da vidi? Tek ostaje da se vidi da li će se situacija smiriti ili će događaji krenuti u potpuno neočekivanom pravcu.
