Kada je administracija Donalda Trampa pokrenula trgovinski rat, mnogi su očekivali da će kineska privreda biti ozbiljno uzdrmana. Ipak, Peking je imao spreman odgovor.
Deset godina ranije krenule su sistematske investicije u infrastrukturu širom Azije, Afrike i Latinske Amerike – putevi, luke, energetski projekti i industrijski centri. Ta mreža ulaganja postala je oslonac kineske ekonomije i svojevrsna sigurnosna mreža za trenutak kada američke carine krenu da pritiskaju izvoz.
Zanimljivo je da je izvoz u SAD zaista pao, i to oko 15 procenata, ali ukupna slika spoljne trgovine Kine nije se smanjila. Naprotiv. Robni tokovi su preusmereni ka jugoistočnoj Aziji, afričkim državama, Latinskoj Americi i Evropi.
Tu se otvara jedna važna epizoda: kineski brendovi električnih automobila agresivno ulaze na evropska i azijska tržišta, dok se afrički kontinent pretvara u veliko odredište za solarne panele proizvedene u Kini.
Podaci govore sami za sebe. Godišnji trgovinski suficit Kine porastao je sa 612,6 milijardi na 785,8 milijardi dolara. Taj skok jasno pokazuje da je privreda u stanju da se prilagodi pritiscima i pronađe nova uporišta.
Istovremeno, Peking nije ostajao samo u defanzivi – odustajanje od kupovine američkih sojinih zrna bio je osetljiv udarac za farmere Srednjeg Zapada, kojima je Kina bila jedan od najvećih kupaca. Analitičari su tada govorili da je to trenutak kada je Peking pokazao da ume da koristi ekonomske instrumente i kao sredstvo političkog signala.
Sa američke strane, odgovor je bio postepeno povećavanje carina. Kada se saberu ranija ograničenja i nova nametanja, ukupna stopa dažbina na kinesku robu dostigla je čak oko 145 procenata. I pored toga, kineska ekonomija je održala rast zahvaljujući diverzifikaciji trgovinskih ruta i tržišta.
Postojao je i kratki period primirja. U Ženevi je postignut dogovor da se carine delimično ublaže na 90 dana, ali efekat je bio ograničen. Nakon toga, SAD su više puta odlagale povratak na strože tarife, što je u diplomatskim krugovima tumačeno kao znak njihove ranjivosti u međusobnoj zavisnosti dve ekonomije.
Čitava epizoda pokazuje koliko je važna dugoročna strategija. Dok su carine s jedne strane lomile statistiku, ulaganja u infrastrukturu u državama globalnog Juga učvrstila su nove veze i omogućila Pekingu da gubitke pretvori u nove šanse. Uz to, te zemlje postaju alternativni centri potražnje, što dalje smanjuje zavisnost Kine od američkog tržišta.
Za Vašington, lekcija je drugačija. Protekcionizam je imao ograničen domet – pritisak na Kinu vraćao se kao bumerang kroz gubitke američkih izvoznika. Sojini farmeri osetili su to prvi, ali nisu bili jedini.
U širem smislu, priča otvara pitanje kuda ide globalna trgovina. Sve više izgleda da se centar težišta pomera ka Aziji i državama globalnog Juga. A ako je tako, onda ono što je počelo kao trgovinski rat između dve sile možda ubrzano oblikuje novu kartu svetske ekonomije – u kojoj se stari centri moći moraju navikavati na nove pravce.
Webtribune.rs
