Da li je slučajnost ili epidemija ova boljka što iznenada izaziva paralizu u vodećim zemljama Zapada? Sa priznanjem advokata Majkla Koena da je sarađivao sa Donaldom Trampom u podmićivanju Stormi Danijels i Karen Mekdugal, američka pozornica je spremna za predstavu koja će se odvijati naredne dve godine.
Dok demokrate opipavaju teren za narednu predsedničku kampanju gaženjem Trampa, establišment, prezren od strane Trampa i već jednom poražen od njega 2016. godine, upotrebiće svako oružje iz svog pozamašnog arsenala kako bi ga slomio i srušio, isto kao što je učinio sa Ričardom Niksonom pre pola veka.
[adsenseyu1]
SAD, BRITANIJA, FRANCUSKA
Do proleća 2019, Amerikanci neće moći da izbegnu salvu optužbi na kablovskoj televiziji i društvenim mrežama. Spoljni svet će ponovo na Ameriku gledati kao na domaćinstvo sa zavađenim ukućanima. Naša politika postaće još toksičnija nego što jeste, a nije lako pronaći šta bi to moglo da ujedini zaraćene strane.
Hajde da razmotrimo situaciju našeg starog saveznika, Velike Britanije. Premijerka Tereza Mej je upravo bila primorana da obeća da neće predvoditi svoju stranku na narednim izborima kako bi mogla da preživi glasanje o poverenju u parlamentu. Trećina torijevaca je podržala njenu smenu.
Pitanje poverenja je pokrenuto nakon što je Mejova morala da otkaže glasanje o planu za Bregzit koji je ispregovarala sa EU, pošto je postalo očigledno da bi koalicija torijevaca i laburista glasala protiv njenog plana. Mejova je ponižena. Međutim, njeno poniženje ne rešava ništa. Sat otkucava ka martovskom isteku roka za dogovor o Bregzitu. A na stolu i dalje nema plana koji bi bio podjednako prihvatljiv i za parlament i za EU.
Postoji mogućnost da Britanija jednostavno „provali napolje“ iz EU, čime bi obema stranama bila naneta ozbiljna ekonomska šteta. Uviđajući to, Brisel je ostavio odškrinuta vrata za slučaj da na novom referendumu Britanija izglasa ostanak u EU. Ali raspisivanje i održavanje tog referenduma bi 52 odsto Britanaca koji su glasali za punu obnovu svoje nacionalne nezavisnosti smatralo izdajom. Dok je London 2016. želeo da ostane u EU, Engleska je glasala za izlazak. Severna Irska je želela da ostane, kao i Škotska, mada je 45 odsto Škota ranije glasalo za nezavisnost od Velike Britanije
U Francuskoj, nakon četiri subote anarhije, razbojništava i vandalizma nad nacionalnim spomenicima, predsedik Emanuel Makron je kapitulirao pred izgrednicima. Povukao je porez na gorivo koji je raspalio ustanak. Pristao je i na to da njegova vlada dodaje 113 dolara (100 evra) mesečno onima koji su na minimalcu, kao i da radnicima prekovremeni rad i božićni bonusi budu isplaćeni bez poreza. Isto tako će ukinuti visoke takse na skromnije penzije. Cena Makronovog povlačenja se procenjuje na nekih 11 milijardi dolara, što je 0,4 odsto BDP-a Francuske. Subota će nam pokazati da li će ovo kupiti mir.
GDE TRAŽITI UZROKE
Politički kolaps Makrona je neverovatan. Godine 2017. je osvojio gotovo dve trećine birača u zemlji, a njegova „La Republique en Marche!“ je dobila apsolutnu većinu u narodnoj skupštini. Danas Makronu jedna od anketa rejting stavlja na oko 21 odsto. Ideja da bi on mogao da zameni Angelu Merkel kao „lider EU“ deluje smešno.
Što se same Merkelove – koju su hvalili kao „liderku Zapada u Trampovoj eri“ – tiče, njena stranka i koalicija su izgubili toliko birača na skorašnjim izborima da se sklonila sa mesta rukovodioca CDU i obećala da se neće ponovo kandidovati za kancelarku.
Četvrtu najveću ekonomiju Evrope – Italiju – sada vodi koalicija levo-populističkog „Pokreta pet zvezdica“ i desno-populističke „Lige“. Koalicija traži veću slobodu u javnim izdacima nego što je to Brisel voljan da dopusti, kao i obustavljanje imigracije preko Mediterana. Uz sukobe Poljske i Mađarske sa Briselom povodom promena u njihovim političkim sistemima, ispada da EU nikada nije delovala razjedinjenije.
Koji su uzroci ovih kriza zapadnih demokratija 21. veka? Jedan od njih je sigurno globalizacija, sa svojim stvaranjem veza između transnacionalnih elita nauštrb nacionalnih država i njihovih nativnih naroda. Prestonice – Vašington, London, Pariz, Berlin – deluju sve udaljenije od država kojima upravljaju.
Tu je i demografija. Nativna stanovništva gotovo svih zapadnih zemalja stare, smanjuju se i izumiru. Mortalitet nadmašuje natalitet. Iako Zapadnjaci žive duže nego ranije, sada imaju manje dece koja će ih jednog dana zameniti.
Istovremeno, zapadne elite su prigrlile strane radnike i ostavile širom otvorene granice za masovnu imigraciju. A ljudi koji dolaze, koji su uglavnom svi poreklom iz Trećeg sveta, odbijaju da se asimiluju onako kako su se do 1960. asimilovala deca evropskih imigranata u SAD iz 19. i 20. veka.
Posledica svega toga i uzrok pomenute krize je uspon tribalizma, odnosno etno-nacionalizma, u potrazi za identitetom i zajedništvom „sa svojima“. Lojalnost porodici, plemenu, komšiluku, kulturi i državi postaje najvažnija i uzdiže se iznad intelektualnih ili političkih svrstavanja.
Srce ima svoje razloge koje razum ne poznaje, rekao je Paskal. I bio u pravu.
Preveo Vojislav Gavrilović (Buchanan.org)
(Standard.rs)
