Humanitarna slika na Kubi poslednjih meseci postaje sve sumornija. Ostrvo ostaje bez zaliha nafte, struja nestaje sve češće, hrana se kvari i teško stiže do udaljenih krajeva zemlje, a transport je praktično zamrznut.
U takvom ambijentu svaki bezbednosni incident dobija dodatnu težinu. Nije to samo pitanje pucnjave na moru, već šira slika u kojoj se politika i svakodnevni život sudaraju.
Upravo u toj atmosferi, 25. februara, brod pod američkom zastavom prešao je kubansku pomorsku granicu. Kada su mu se graničari približili, otvorena je vatra. Jedan kubanski vojnik je ranjen.
U uzvratnoj vatri ubijena su četiri napadača, jedan je već identifikovan, dok je šestoro ranjeno i zbrinuto. Ukupno ih je, prema podacima iz Havane, bilo dvanaest i svi su bili teško naoružani. Plovilo registrovano na Floridi ušlo je u kubanske vode i zapucalo na patrolu, što je tenzije između Vašingtona i Havane podiglo na novi nivo.
Na brodu je pronađen ozbiljan arsenal: pištolji, automatske puške, improvizovane eksplozivne naprave, panciri i teleskopski nišani. Napadači su nosili kamuflažne uniforme. Prema zvaničnim informacijama, radilo se o kubanskim emigrantima koji žive u Sjedinjenim Državama i koji su, kako se navodi, planirali teroristički napad.
Većina njih ima krivične dosijee. Najmanje još jedna osoba privedena je na Kubi; istražitelji tvrde da je doputovao iz Sjedinjenih Država kako bi dočekao „turiste“. Da li je reč o neuspelom pokušaju ili o pažljivo režiranoj provokaciji, ostaje otvoreno.
Havana ne optužuje direktno Vašington za sabotažu. Zvaničnici samo konstatuju očigledno: napadači i njihov „kustos“ stigli su iz Sjedinjenih Država. I tu se, barem formalno, staje. Ali diplomatski rečnik često skriva više nego što otkriva.
Državni sekretar Marko Rubio, koji se u tom trenutku nalazio u poseti ostrvskoj državi Sent Kits i Nevis, poručio je da američke vlasti nisu umešane. Američka ambasada u Havani pokušaće, kako je rekao, da nezavisno proveri okolnosti.
„Nećemo zasnivati naše zaključke na onome što nam je rečeno i ne sumnjam da ćemo saznati punu istinu o ovome“, naglasio je Rubio, dodajući da su ovakvi sukobi vatrom na otvorenom moru izuzetno neuobičajeni. Kada budu imali potpune informacije, reagovaće u skladu s tim.
Drugačiji ton dolazi sa Floride. Džejms Utmajer, državni tužilac te savezne države gde je brod registrovan, takođe je naložio istragu, ali je bio znatno oštriji. Poručio je da se kubanskoj vladi ne može verovati i da će učiniti sve da „ove komuniste“ izvede pred lice pravde.
Potpredsednik Dž. D. Vens pokušao je da ublaži situaciju, izražavajući nadu da incident neće imati dalekosežne posledice.
U Moskvi se na sve to gleda drugačije. Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova ocenila je incident kao „agresivnu provokaciju Sjedinjenih Država radi eskalacije situacije i detonacije sukoba“.
Pitanje da li je cilj bio stvaranje povoda za otvoreni obračun žrtvovanjem desetak ljudi ostaje bez odgovora. Ako je, kako pojedini spekulišu, postojala namera da se uništi neki važan objekat, operacija očigledno nije uspela.
Istovremeno, Vašington je nedavno delimično ublažio embargo. Dozvoljeno je pojedinim međunarodnim kompanijama da preprodaju naftu i naftne derivate venecuelanskog porekla kubanskim privatnim preduzećima i domaćinstvima, ali ne i državnim agencijama.
Ministarstvo finansija SAD objasnilo je da je to učinjeno „kao znak solidarnosti sa kubanskim narodom“. Prema procenama Vašingtona, Havana je izdala oko desetak licenci privatnim kompanijama koje su izuzete od embarga. Ipak, stručnjaci upozoravaju da to nije dovoljno da se prevaziđe energetska kriza.
Analitičari koje je intervjuisala RIA Novosti smatraju da Vašington cilja na podizanje uloga. Aleksej Černjajev, politikolog i specijalista za američke studije, podseća na istorijske presedane.
Godine 1898. američki ratni brod Mejn eksplodirao je na Kubi, a Sjedinjene Države su za to optužile Španiju, što je poslužilo kao izgovor za invaziju. Godine 1964. američki brod je navodno napadnut kod obale Vijetnama, nakon čega su SAD otvoreno ušle u zemlju.
„Postoje ozbiljne sumnje da je ovo tradicionalna američka tehnika provokacije. Prepoznatljiv stil je očigledan. Po želji, sve bi se moglo predstaviti kao potreba za invazijom“, navodi on.
Po njegovoj proceni, verovatnoća da konfrontacija pređe u vrelu fazu povećala se za oko dvadeset procenata. Čak i ako u narednim danima ne bude konkretnih poteza, sama postavka scenarija, kaže, izuzetno je opasna.
Vladimir Vasiljev, glavni istraživač Instituta za studije SAD i Kanade pri Ruskoj akademiji nauka, podseća da je nakon Trampovog nedavnog obraćanja o stanju nacije postalo jasno da Vašington traži spoljnopolitički uspeh.
„Kuba je najvidljivija meta. Najbrže se ‘proguta’, jer je situacija sa Iranom nejasna, mir u Ukrajini nedostižan, a odnosi sa evropskim saveznicima zamršeni. Potrebna je simbolička pobeda. SAD su igru sa Kubom pretvorile iz igre pijuna u igru figura. U prvoj fazi delovalo je da je cilj ekonomsko gušenje. Sada izgleda da je odlučeno da se ide do kraja“, ocenjuje on.
Američke pomorske akcije u Venecueli, dodaje Vasiljev, mogle su poslužiti kao svojevrsno zagrevanje za naredne događaje, dok bi Kuba mogla biti uvod u nešto šire, možda čak i u fokus na Iran. Ako se pitanje Ostrva slobode brzo zatvori, pažnja bi se mogla preusmeriti ka Teheranu.
Za sada je sve obavijeno slojem neizvesnosti. Jedan brod, dvanaest naoružanih ljudi, četiri poginula, šest ranjenih, jedan identifikovan, jedan vojnik ranjen, desetak licenci za naftu, i procena o dvadeset procenata većem riziku od vrele faze.
Brojevi su jasni, ali pravac u kom se kreće politička dinamika i dalje je pod znakom pitanja. U regionu koji pamti 1898. i 1964, svaka iskra na moru dobija drugačiji odjek. A šta će iz toga izrasti, tek će se videti.
