Američka vlada bi trebalo da rizikuje živote svojih građana i troši svoje bogatstvo samo da bi zaštitila svoju naciju, a ne da bi sprovodila velike inostrane krstaške ratove, čak i za Crnu Goru.
Zašto su, zapitao se predsednik Donald Tramp, političari Vašingtona odlučili da rizikuju američke živote da bi odbranili Crnu Goru? To je dobro pitanje. Trebalo bi to da pita predsednika koji je nadgledao ulazak Crne Gore u savez: Donalda Trampa.
Predsednik je otišao na Fox News i složio se sa pitanjem voditelja Takera Karlsona: “Zašto bi moj sin trebalo da ode u Crnu Goru kako bi je odbranio od napada?“ Pravi odgovor je da ne bi trebalo. Američka vlada bi trebalo da rizikuje živote svojih građana i troši svoje bogatstvo samo da bi zaštitila svoj narod, a ne da bi sprovodila inostrane krstaške ratove, čak i za Crnu Goru polemiše Nationalinterest.
[adsenseyu1]
Zaista, balkanski narod je dobar primer ludog širenja NATO-a. Ovaj savez je kreiran jer je Evropa upala u Hladni rat. Svrha je bila da se spreče Sovjeti pod Josifom Staljinom da učine ono što je Adolf Hitler pokušao: dominiranje Evroazijom. Stoga se Vašington fokusirao na zaštitu glavnih država Zapadne Evrope.
Moskovska kontrola je postignuta u Centralnoj Evropi. Veliki deo Balkana je pao pod nezavisnu Komunističku kontrolu. Međutim, sukcesivne američke administracije nisu pokušale da umanje sovjetski uticaj. Takva komunistička kontrola je bila tragična, ali nije bila važna za američku bezbednost i sigurno nije bila vredna rata. Čak i kada su podređeni narodi porasli u Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj, Vašington nije ništa učinio vojno.
Kolaps Sovjetskog Saveza i Varšavski pakt su okončali potrebu za NATO-om. Savez je neko vreme očajnički tražio novu svrhu, jer su zvaničnici predložili da organizacija promoviše razmenu studenata i borbu protiv trgovine drogom.
Tada je savez odlučio da uđe u operacije “izvan obasti“ – što znači ratove nevažne i za američku i za evropsku bezbednost, kao što su Kosovo, Avganistan i Libija – i deluju kao geopolitički Vagon dobrodošlice za nacije koje su sveže pobegle iz Sovjetskog carstva.
Klintonova administracija je brzo pogurala ka ruskoj granici. Niko nije ozbiljno razmišljao o tome šta bi bilo potrebno da se zaštite, recimo, baltičke države. Zapravo, zagovornici ekspanzije su zaboravili da je NATO na kraju zasnovan na Članu 5, obećanju da će braniti države članice.
Prelazak na Balkan je značio dovođenje još manje važnih država, poput Albanije i Slovenije, sa vojskama od 8.000 i 7.250 vojnika. Dodavanje njih u transatlanski savez je bila humanitarna akcija, ne bezbednost.
Takođe i ulazak Crne Gore koja je veličine poštanske marke, najpoznatije po snimanju Džejms Bond filma Kazino Rojal. Podgorica je imala reputaciju da je pomalo gangsterska država i hvalila se vojskom od samo 2.000 vojnika. Nasuprot tome, samo u gradu Njujorku ima 34.000 uniformisanih policajaca.
Zaista, Crna gora je podsetila na mitsko Vojvodstvo Velikog Fenvika, koje se pojavljuje u romanu “Miš koji je rikao.“ Zvanične tvrdnje o navodnim beneficijama ulaska Podgorice su bili primeri lažnih vesti. NATO je delovao kao gradski klub u kom je sva ugledna gospoda tražila članstvo. Vašington nije više ograničavao svoje vojne garancije na nacije koje su zapravo poboljšavale američku bezbednost.
Ali brutalni tretman Rusije nad Ukrajinom je podsetio Amerikance na pretnju ratom, i na činjenicu da će u bilo kom sukobu SAD obaviti najveći deo borbe. Čak i ako je sukob pokrenut od strane države članice kao što je Crna Gora.
Zapravo, čini se malo verovatnim da Podgorica direktno pokrene rat. Predsednik je prilično čudno upozorio: “Inače, oni imaju veoma snažne ljude – oni ima vrlo agresivne ljude. Oni bi mogli postati agresivni, i čestitamo, vi ste u Trećem svetskom ratu.“ Bez sumnje, teoretski je moguće da velike, agresivne, moćne crnogorske legije mogu krenuti ka Moskvi, ali to nije previše verovatno. Crnogorski političari, uključujući i premijera – koji je gurnut sa strane od strane predsednika na prošlogodišnjem samitu NATO-a – ne izgledaju kao da su u potpunosti izgubili razum.
Ipak, Balkan dobro ilustruje zašto savezi mogu biti opasni. Oto fon Bizmark, poznat kao “Čelični kancelar“ iz Nemačke, upozorio je da će “veliki Evropski rat proizaći iz neke proklete gluposti na Balkanu.“ On je radio na sprečavanju tog rata, ali njegovi naslednici nisu bili toliko oprezni. 1914. godine su se dva militarizovana bloka suočila jedan sa drugim, a atentat od strane Srbina na austrougarskog naslednika je očigledna iskra koja je zapalila fitilj onoga što je postalo Prvi svetski rat.
U slučaju NATO-a, fitilj bi najverovatnije bio Gruzija ili Ukrajina, koje se suočavaju sa Rusijom vojno, i bile bi u iskušenju da iskoriste američku podršku da poguraju svoje teritorijalne pretenzije. A pitanje zašto bi Amerikanci trebali da umru za Tbilisi ili Kijev bi bilo važno koliko i to zašto bi bilo ko trebalo da umre za Podgoricu.
Međutim, sada kada je Crna Gora članica NATO-a, SAD zaista ne mogu proglasiti da se Član 5 ne odnosi na njih. Savez ne funkcioniše ako neki članovi nisu zaista članovi. I nacije saznaju svoj status samo ako rat započne, kada saznaju da će američka pomoć uslediti. Najznačajnija tačka odlučivanja je odlučivanje da li priznati zemlju kao članicu.
Pa, zašto je Vašington pozdravio Podgoricu? Pitajte predsednika Trampa. U junu prošle godine se ova planinska država pridružila NATO-u. Iako je Obamina administracija odužila poziv, odobrenje Senata je došlo tek u martu 2017. godine. Predsednik je mogao zaustaviti taj proces.
Štaviše, na nedavno završenom samitu, savez je pozvao Makedoniju da se pridruži. To je još jedna mala, planinska i zaklonjena zemlja – i možda jednako agresivna. Sa dva miliona ljudi i 8.000 vojnika ona očigledno neće braniti Ameriku. Makedonija je dobila nezavisnost usred ruševina Jugoslavije 1991. godine. Od tada se Skoplje ogrezlo u gorkom sporu sa Grčkom zbog upotrebe naziva “Makedonija.“
U ovom slučaju, nacionalizam se graniči sa glupošću, pre nego sa zlokobnošću. Atina je tražila drevno nasleđe Aleksandra Velikog i optužila novi makedonski narod za revanšizam. Ulaskom u Ujedinjene nacije, Makedonija je zvanično nazvana Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM). U junu su se Atina i Skoplje konačno složili oko imena “Republika Severna Makedonija.“ Nakon čega je Grčka odbacila svoj veto na članstvo Skoplja u NATO-u.
Bez sumnje, (Severna) Makedonija se raduje primanju pre nego obezbeđivanju nova, prestiža i bezbednosti. Njihova najveća briga o bezbednosti su nemiri unutar etnničke albanske manjine, koji su pre nekoliko godina doveli do oružane pobune. Domaća politika je takože bila gruba i neustaljena, uz novu, liberalniju vladu koja je preuzela vlast prošle godine.
Ali šta (Severna) Makedonija donosi američkoj bezbednosti? Zašto bi Amerikanci trebalo da umru za Makedoniju? Ako odgovor nije očigledan za Crnu goru, nije očigledan ni za Makedoniju.
Verovatno je predsednik zaista uznemiren zbog izgleda da Amerika bude uvučena u neptrebni sukob zbog ludosti članica NATO-a na periferiji Evrope. Međutim, on je sada najvažnija osoba u određivanju toga ko se pridružuje savezu. On je predsednik, ne kritičar. Trebalo bi da počne da se ponaša kao jedan, sprovodeći svoje politike u delo.
Zaista, skoro svaka vojna i NATO inicijativa administracije podriva njegovu kritiku Evropljana. SAD povećavaju svoje vojne izdatke, raspoređuju još vojnika i opreme u Istočnu Evropu, i dodaju nove članove. Sve ovo je stvorilo dodatnu odbojnost evropskim članovima NATO-a da čine više toga u vojnom smislu kako unutar tako i van saveza. Oni nisu budale. Zašto odgovoriti na zahteve SAD-a kada dela SAD-a to čine nepotrebnim?
Predsednik Donald Tramp je u pravu: prijateljski narodi su odavno trebali da preuzmu odgovornost za svoju odbranu. Ali njegova dela to čine manje verovatnim, a njegova retorika diskredituje slučaj da oni to učine. On je svakako najhvalisaviji izvršni direktor Amerike. Takođe će verovatno biti i jedan od najmanje efikasnih.
Webtribune.rs
