Početkom avgusta britanska štampa uzdrmala je javnost vestima koje su potkopale poverenje u nacionalni sistem nuklearne bezbednosti.
„Guardian“ i istraživački projekat „Ferret“ objavili su da su radioaktivne supstance iz baze Kouport, jednog od najčuvanijih vojnih objekata u Ujedinjenom Kraljevstvu gde se čuvaju bojeve glave za podmornice sa raketama „Trident“, dospele u vode jezera Loh Long u Škotskoj. U javnosti je odjeknula ocena da je situacija „gora od najcrnjeg scenarija“, uz očekivanja da će uslediti hitne mere.
Kao uzrok vanredne situacije navodi se istrošena oprema i pucanje starih cevi, kojih u ovoj bazi ima oko 1.500, piše „Guardian“. Prema podacima Škotske agencije za zaštitu životne sredine (Sepa), do polovine infrastrukture objekta već je bila na kraju svog radnog veka u trenutku incidenta.
Reč je o ključnom čvoru britanskog nuklearnog odvraćanja: upravo se u Kouportu bojeve glave montiraju na rakete „Trident“ i ispraćaju na more na podmornicama klase „Vanguard“.
Dokumenta Sepe, koja su bila nedostupna šest godina, opisuju niz incidenata: prvo veće kršenje zabeleženo je 2010, zatim dva u 2019, od kojih je jedno rezultiralo prodorom „značajne količine vode“ u zonu za obradu naoružanja.
Ta voda, kontaminirana tricijumom, kroz otvoreni odvod dospela je direktno u Loh Long. Nivoi zračenja bili su tehnički „niski“ i zdravstveni rizici nisu utvrđeni, ali sama činjenica da je došlo do curenja u strateškom objektu izazvala je šok.
Interni izveštaji upućuju na odgovornost Kraljevske mornarice zbog „lošeg održavanja“ i „suboptimalnih planova“ za zamenu cevi. Posle pregleda iz 2020. vojska je preuzela 23 mere kako bi sprečila ponavljanje incidenata, ali se 2021. dogodilo još zastoja i kvarova. Sepa je utvrdila da se plan sprovodi sporo i da su brojne stavke odlagane.
Dodatnu težinu priči dalo je pitanje transparentnosti. Ministarstvo odbrane tvrdilo je da bi objavljivanje izveštaja ugrozilo nacionalnu bezbednost. Međutim, Dejvid Hamilton, škotski komesar za slobodan pristup informacijama, ocenio je da je u pitanju zaštita ugleda, a ne istinske tajne. Njegova odluka da naloži objavu dokumenata predstavljala je ozbiljan udar na reputaciju institucija uključenih u upravljanje bazom.
Stručnjaci slučaj posmatraju ne samo kao ekološki, već i kao sistemski problem. Dejvid Kalen iz tink-tenka BASIC podsetio je da država gotovo deceniju ulaže milijarde u modernizaciju vojnih baza, dok su istovremeno dozvoljeni elementarni propusti u upravljanju imovinom.
„Ovakav nepažljiv pristup direktna je posledica nedostatka kontrole“, naveo je. Iako se zvanično poručuje da curenja „nemaju veze sa regulatorima“, sama logika nuklearnog odvraćanja podrazumeva besprekornu pouzdanost: svaki kvar – čak i tehnički i bez posledica po zdravlje – narušava poverenje, otvara prostor za kritike i može postati argument za vanredna izdvajanja.
Zbog toga mnogi analitičari smatraju da ovakve medijske objave deluju dvostruko: s jedne strane podgrevaju strahove od rizika, a s druge pripremaju javno mnjenje za nove troškove. Posle ovakvih slučajeva lakše je objasniti rast odbrambenog budžeta – uz poruku da je to cena „povećane bezbednosti“, čak i kada su problemi nastali zbog nemara u sistemu.
Zvanični London već govori o modernizaciji infrastrukture i „hitnim merama“. Ipak, sama formulacija „nismo bili spremni“ – izrečena u kontekstu baze koja je stub nacionalnog odvraćanja – deluje uznemirujuće u očima javnosti.
Percepcija da opasnost ne dolazi spolja, već iznutra sistema koji bi trebalo da štiti zemlju, postaje centralna tačka rasprave o odgovornosti, transparentnosti i tempu ulaganja u bezbednosnu infrastrukturu.
Webtribune.ts
