Bilo je leto 1982. godine. Pošli smo iz Sarajeva na poklonjenje velikom svetitelju, Svetom Vasiliju. Posle celivanja njegovih svetih moštiju, molitve i kraćeg zadržavanja u manastiru, spustimo se krivudavim, uskim puteljkom, dole niz ostroške strane.
Sveti Vasilije je poznat kao svetac koji brani svoj manastir i brine o svima koji dođu kod njega, da se bezbedno vrate kući. Čuda Vasilija Ostroškog nebrojana su, a ovo je jedno od takvih, kada je Sveti Vasilije zaustavio voz koji je kretao sa stanice.
[adsenseyu1]
Čim je dvoje ljudi oslobodilo kupe, lokomotiva se upalila i voz je krenuo prema Danilovgradu, a do tada – ni makac!
Bilo je leto 1982. godine. Pošli smo iz Sarajeva na poklonjenje velikom svetitelju, Svetom Vasiliju. Posle celivanja njegovih svetih moštiju, molitve i kraćeg zadržavanja u manastiru, spustimo se krivudavim, uskim puteljkom, dole niz ostroške strane.
Najzad, pomalo izgrebani od usputnih kupina i bagrema, stigosmo veseli na železničku stanicu Ostrog. Supruga sa desetogodišnjim Božidarom i osmogodišnjim Zarijom prva uđe na vrata vagona, ja polako krenuh za njima, kad iznenadno ispred mene stade kondukter.
„Vi iz Ostroga“, upita nekako poslovno hladno i zagonetno.
„Jesmo, hvala Bogu iz Ostroga i od Svetog Vasilija, slava mu i milost!“
„Jeste li što uzeli od tuda“, upita.
Ja ostadoh nem pred ovako neočekivanim dočekom i čudnim pitanjem, pa i ja počeh zagonetno: „Ma, kako da nismo. Zar iko iz Ostorga ide prazan? Uzesmo i blagoslov od Svetog Vasilija. Poljubismo njegove svete ruke da nas mimoiđu nesreće i nevidime muke.“
„Čuješ, čoče, odole ga voz neće ni mrdnuti, dok mi ne kažeš, jeste li bez pitanja tamo, iz svetinje uzeli neku stvar da nosite doma“, to izgovori smrtno ozbiljnog lica.
Ja se naglo uozbiljih i rekoh mu: „Sačuvaj Bože od takve pameti, da iz svetinje nešto otimamo ili krademo. Mi u svetinju nosimo poklone. Nama je porodična sreća i blagoslov sveca miliji od svih stvari na svetu.“
[adsenseyu1]
On mi onda reče mnogo uljudnijim glasom: „Oprosti, morao sam te to pitati, malo pričekaj tu, pa čućeš i zašto“.
Onda strča niz stepenice vagona, rukom mahnu prema mašinovođi ireče mu: „U redu je sve!“
I voz krenu. On me sad raspoloženije uze pod ruku i sa mnom uđe u kupe, naplati karte i poče priču:
„Pre dva dana nismo mogli da krenemo odavde sa ove stanice“.
„A zašto to“, potrudih se da smireno upitam.
„Ne dade nam Sveti Vasilije! Ništa se ne čudite, ali je ovo živa istina, što ja velim. Ovde na stanicu uđoše čovek i žena, imahu tu negde oko pedeset godina. Bili su u Ostrogu. Mašinovođa upali, da krene voz – ne može! On izađe iz lokomotive i zagleda mašinu sa svih strana, sve ispravno. Ona nepomična, ka kamen studeni, kao da je neka nevidljiva sila drži.
Mašinovođa onda meni ljutito viknu: „Idi iz vagona u vagon i svi koji su bili u manastir Ostrog neka iziđu iz voza“.
Kad u jednom vagonu to rekoh, neki stariji čovek me popreko pogleda pa reče: „Vala smo se mogli nadati svemu i svačemu u ovome vaktu, ali da će doći vreme da nam brane da idemo našem Svetom Vasiliju, e tome jadu se još nismo nadali. Ali ono što je Bog stvorio ljudi ne mogu uništiti.“
„Stari, tebi nisam ništa rekao, ti putuješ od Nikšića i idi dalje mirno, ne radi se o tome što ti misliš.“
U susednom vagonu upitah isto i jedan čovek i žena rekoše u glas:
„Mi smo bili u Ostrogu!“
„Molim vas, uzmite svoje stvari i izađite iz voza“, rekoh im ozbiljnim tonom. Bez pitanja, bez reči uzeše svoje putne torbe i izađoše. Čim iz voza izađoše, upali se lokomotiva i naš voz krenu prema Danilovgradu.
Sutra dan evo ti ga opet onaj čovek sa ženom na stanici, čekaju da uđu u naš voz. „Nemojte opet, da zbog vas voz ne može da krene sa stanice.“
„Neće, neće, mi smo bili grešni“, rekoše oni. „Mi smo bez znanja monaha uzeli bili jednu stvar iz Ostroga, kao za uspomenu mislili smo. Vratili smo je u manastir i zatražili oproštaj od Svetitelja i ispovedili se. Videli smo juče dobro kolika je cena greha. Ali, hvala Bogu i Svetom Vasiliju što su bili ovako blagi prema nama. Što nas nisu ošamarili teškom kaznom“. Govorili su lagano. Svaku su reč merili.
Oni me naučiše da slušam i verujem u čuda“.
„E to su bili čestiti ljudi, kad su imali hrabrosti da lični greh javno priznaju“, rekoh ja.
„Jeste, vala, čoče, rekoše to i ponoviše tu priču pred punim vagonom naroda, od kojih su se mnogi u čudu krstili. Videli su kako je svetac branilac pravde i svog manastira“.
I kondukter nastavi: „Ono dvoje još i ovo rekoše: Sada smo dobro utvrdili koliko je Sveti Vasilije veliki i shvatili koliko je grešno i neoprostivo iz svetinje uzimati. Iz svetinje čovek mora da izađe samo čist, ispoveđen, mirne duše i čiste savesti, pomiren sa Bogom i ljudima“, završi svoju priču kondukter rečima ono dvoje.
Iz ovoga istinitoga čuda dobar su nauk naučili i oni, a i mi, jer „savest je kao hiljadu svedoka“, kaže vizantijska poslovica. I tako, veliki Svetitelj, čija čudesa teku vekovima i u nedogled idu, ovim čudom daje odgovor na etičko pitanje – ne uzimaj tuđe.
Prema zapisu M. Vekovića
(BastaBalkana.com)
